Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Mamin najveći heroj: Od bebe teške 620 grama do vesele jednogodišnje devojčice

Mama male Vasilise podelila je sa nama svoju dirljivu priču o svojoj prevremeno rođenoj ćerkici koja je nedavno prohodala.

 Izvor: Foto: Privatna arhiva

Moja devojčica Vasilisa rođena je 14. maja 2014. godine, u 28. nedelji trudnoće, sa samo 620 grama. Ona je mamin najveći heroj. 

Trudnoća je bila normalna do trenutka kada je primećeno da je beba manja nego što bi trebalo i da je posteljica propala. Ubrzo, hitnim carskim rezom, na svet je došla moja malena devojčica. Nisam stigla ni da je vidim, odmah je prebačena na Institut za neonatologiju.

Povezane vesti

Užasno sam se osećala, oko mene su ležale srećne majke sa svojim bebama u naručjima, hodnicima se orio smeh i čestitke, a ja... ja svoje dete nisam videla, nisam ga pomazila, ni dodirnula, niti sam znala kako je moje maleno biće. Osećala sam se kao da tu ne pripadam. Kada sam izašla iz bolnice, odmah sam se uputila da je vidim. Suprug mi je pričao o njoj i pripremao me za taj prvi susret govoreći da je jako mala ali jaka i da ja moram biti takva. Međutim, sigurna sam da nijedna majka ne može biti dovoljno pripremljena da vidi svoje dete u tom stanju. 

Ulazimo na Institut, penjemo se na drugi sprat, ulazimo na odeljenje intenzivne nege. Unutra neprirodna tišina. Inkubatori u dva reda jedan do drugog. U njima bebe majušne prikačene na aparate, ne otvaraju okice. Jeziv prizor, tako nešto sam videla samo u naučnofantastičnim filmovima. Sestra nas vodi do kraja, u ćošku do prozora je moja beba pod brojem 262, kao na mojoj narukvici. Nema greške, to je ona - najmanja od svih. Malena glavica pokrivena kapicom sa aparatom na malenom nosiću. Telo majušno svako rebro se ocrtava a nogice debljine mog domalog prsta.

Povezane vesti

Šok, neverica i tuga veća od svega, zavladali su mojim bićem. Izašla sam glasno jecajući i pitajući se zašto. Zašto se ovo dešava? Reči doktora nisu bile nimalo ohrabrujuće, beba je imala sepsu, nisu znali da li će njen mali organizam biti u stanju da se izbori. Pluća ekstremno nezrela i nerazvijena. Jedino što je bilo dobro je skener mozga - nije imala moždano krvarenje.


Dani su se nizali jedan za drugim, meni svi isti. Odlazila sam svakodnevno da je vidim, strahujući u kakvom će stanju biti, pričala sam joj i tepala kao da smo kod kuće. Odlazila sam na spavanje i budila se sa suzama a neretko sam zoru dočekivala budna u krevetu. Molila sam Boga da mi je čuva, molila sam Boga za čudo jer sam znala da je samo on može spasiti i sačuvati.

Povezane vesti

Posle nekog vremena bila je bolje. Skinuli su je sa antibiotika i jela je na flašicu, što je bio ogroman uspeh. Kad je imala 1700 grama, ja sam joj se pridružila u bolnici. Učila sam da je hranim, kupam i presvlačim. Konačno, posle 4,5 meseci ili 132 dana bili smo spremni za odlazak kući sa kilažom od 2 600 grama. Tada smo uspeli da uhvatimo i slikamo njen prvi osmeh :-). 

I tako, od tada do danas moja dušica je mnogo napredovala u svakom smislu. Danas ima 17 meseci, vesela je i zdrava devojčica koja se ponaša isto kao i njeni vrsnjači. Jedino je malo sitnija od njih. Pre nekih mesec dana je samostalno prohodala i učinila svoju mamu beskrajno ponosnom i srećnom.

Mama Gorica Popović

Pozivamo sve mame prevremeno rođenih beba da sa nama podele svoja iskustva.Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: [email protected].

Najnovije

Vesti

Porodica