Sofija je imala samo 16 meseci kada se rodio Vuk. Bila je još uvek mala da bi komentarisala promene na svojoj mami i rast bebe u maminom stomaku.

Imala je neka svoja interesovanja: kockice, koje je u tom periodu rado slagala, i jednu lutku koja se na pritisak skrivenog dugmeta smejala, a na dodir drugog uređaja govorila: "Mama", "Tata".

Kada smo Goran i ja doneli Vuka u kuću, Sofija je mislila da je to njena nova lutka. Radovala se! Prilazila je Vuku i stiskala mu stomak, da se i on smeje! Želela je da mu prstićima opipa oči, kao što je to radila svojoj lutki, tako da nismo smeli da ih ostavimo same nijednog trenutka. Vuka je dugo doživljavala samo kao lutku.

Dok sam bila u porodilištu, Sofija me nije tražila. Delovalo je da joj uopšte ne nedostajem. Ali, kada sam iz porodilišta stigla kući, ona me je prvo «istukla», a zatim se rasplakala i ljubila me... Da Vuk nije lutka, već njen bata, i da ne treba više da ga dira, shvatila je tek posle tri-četiri meseca. Tada je, nekako, dozvoljavala da ja u naručju držim Vuka, ali nije pristajala da se sa bebom druže ni tata Goran, ni bake Stana i Milica, ni deka Mića. Svi oni su morali da ostanu samo njeni!

Danas se Sofija i Vuk mnogo vole. Lepo se slažu. Igraju se zajedno, mada se ponekad i potuku. Pošto Vuk više nije beba, počeo je da joj uzvraća poneki udarac. Vuk radi uglavnom sve ono što i Sofija. Ne znam da li je to ljubomora, tek - sve što Vuk uzme u ruke, Sofiji baš to treba, i obavezno mu uzima iz ruku. Međutim, on se tada nimalo ne protivi sestrinom hiru, već mirno čučne kraj nje i strpljivo sačeka da joj igračka ili kakav drugi predmet koji mu je uzela dosadi. Ona to u jednom trenutku baci na pod, a Vuk preuzme, i na miru nastavi da se time ponovo zabavlja.

Marina Bajunović i deca Sofija i Vuk