Prvo letovanje - ozbiljan poduhvat

Mama Olgica

Kada smo posle skoro četiri Lazarova i dva Sofijina «propuštena» leta procenili da bismo mogli da se otisnemo do neke morske plaže - ustuknuli smo mi, roditelji. Plašilo nas je dugo putovanje sa dvoje male dece do Crnogorskog primorja, inače moje omiljene destinacije. Posle ozbiljnih preispitivanja sopstvene (roditeljske) smelosti, opredelili smo se za najbližu moguću plažu - Srebrno jezero. Udaljeno je od naših Umčara 80 kilometara.

Moj zadatak pred put je bio da dobro osmislim šta da ponesem za duži boravak kraj vode. Danas mi to nije nikakav problem, ali tada me je «saplela» panika, a mučila su me i pitanja: Šta ako iznenada zahladni? Šta ako se deca razbole? Kako ćemo izaći na kraj bez svih stvari koje svakodnevno koristimo u kući?

U svakom slučaju, prtljag je sadržao mnogo više odeće, obuće i igračaka nego što nam je bilo potrebno za letovanje. Svega je bilo u više primeraka. Čak i puna kesa lekova koji, na svu sreću, ni tada, a ni kasnije Lazaru i Sofiji uopšte nisu bili potrebni. Prtljag je jedva stao u našeg malog «keca».

Ne pamtim da sam bila toliko uzbuđena, skoro uplašena, kao te noći pred put. Ni Ivica mi nije delovao ohrabrujuće. Ujutru smo se otisnuli i lepo stigli, smestili se i raspakovali. Dopao nam se kraj, ali me je iznova obuzela panika kada sam primetila da smo zaboravili važan detalj, Sofijinu nošu. Problem mi je delovao nerešivo, pa je Ivica istog trenutka upalio auto i uputio se do kuće po nošu. Tek kroz par dana sam shvatila da smo tu stvarčicu mogli da kupimo u bilo kojoj prodavnici u okolini. I danas se smejemo našoj ludosti i nepotrebnoj zbunjenosti pred pitanjem kako uopšte da zanoćimo bez Sofijine noše!?

Na samoj plaži, Lazar i Sofija su uživali, dok sam ja sve vreme motrila čas na jedno, čas na drugo dete. Na pamet mi nije padalo da i sama mogu malo da zaplivam, jer bi Ivica za to vreme preuzeo decu.

Sve je išlo lepo i mirno dok Lazar nije poželeo da se, kao ostala deca, spušta niz tobogan. Protivila sam se njegovoj želji, ali on je uporno hteo da proba. Pošto je Lazarov prvi spust prošao uspešno, ponadala sam se da je zadovoljio svoju  radoznalost i da će sve ostale dane da provodi brčkajući se uz obalu. Međutim, on je uporno govorio: «Hoću još!». Nije nam bilo spasa. Najmlađi i najmanji od sve dece koja su se zabavljala na toboganu, Lazar je brzo izazvao pažnju prisutnih. Čak je imao i svoju publiku, navijače.

Po ugledu na brata, i Sofija je poželela da se spušta niz tobogan. Ipak, bila je previše mala za taj izazov i manje hrabra. Čak je ni voda nije mnogo privlačila kada joj temperatura nije bila po volji. Vreme na plaži je provodila trčkajući nesigurnim koracima po dugoj liniji između kopna i jezera.

Tata Ivica

Zbunjenost i strepnja

Posle dužeg razmatranja, a pre svega naše spremnosti da krenemo na prvo porodično letovanje (Lazar je tada imao tri ipo, Sofija nepune dve godine), odlučili smo se za Srebrno jezero.

Meni je danas sasvim jasno da deci nije moglo da se dogodi ništa loše. Ali, ne pitajte me kako sam se osećao! Svašta mi je padalo na pamet! Kada idete sa malom decom, pa još kada je to prvi put, strepite od svega i svačega. Najgore je bilo što ni mi, roditelji, nismo verovali u sopstvene snage. Sve do tada sam mislio da su nam deca bezbedna samo pod sopstvenim krovom.

Olgici sam prepustio da izabere i spakuje garderobu, igračke, peškire i ostalo što je neophodno za boravak kraj jezera, a ja sam se pobrinuo da auto bude bezbedan i čist i da porodici obezbedim komforan smeštaj. Prtljag koji je Olgica danima pripremala, sadržao je čitavo brdo stvari! Nije mi jasno kako sam uopšte uspeo da sve to smestim u skroman prtljag našeg automobila. Pitao sam se koliko bi tek toga bilo da smo krenuli na zimovanje.

Te noći uoči puta nisam uspeo ni oka da sklopim. Naizmenično smo uzdisali Olgica i ja, sve do zore... Lepo smo stigli, ali smo brzo primetili da među brojnim stvarima nedostaje Sofijina noša. Iskoristio sam to kao odličan razlog da  ponovo odem do kuće. To mi je dobro došlo iz dva razloga - da testiram za koje vreme mogu bezbedno da pređem tu relaciju i drugo, možda još važnije, da u toj našoj oazi, gde sve funkcioniše kako treba, predahnem i nadahnem se dodatnom hrabrošću za dane koji predstoje. Porodici sam se pridružio ubrzo, mnogo odvažniji nego što sam bio kada smo tek stigli.

Iako nikada nije bio na jezeru (kao ni na moru), Lazar je znao da ta velika voda nije more i da nije slana. Svaki trenutak je koristio za kupanje. Pokušavao je čak da imitira plivače, pa bi mahao ručicama u nadi da će zaplivati, a ja sam odmah shvatio da od mog plivanja i kupanja neće biti ništa, da Lazara moram da držim na oku svakog trenutka. Neustrašivo je utrčavao u vodu, ne obazirući se na dubinu.

Spuštanje niz tobogan mu je, takođe, postala glavna zabava na plaži. Brzo je skrenuo pažnju okoline. Govorili su: «Vidi ovog malog kako se vešto spušta!». Lazaru je prijalo da čuje kako je hrabar, a ja sam se, iskreno, ponosio i redovno ga čekao ispred tobogana. Jednom mi je iskliznuo iz ruku i potonuo do dna, tako da sam ga  izvukao na površinu uhvativši ga za nogu! Dobro se nagutao vode.

Kući smo se vratili zdravi i zadovoljni, rešeni da sva naredna leta provodimo na moru. Lazar danas ima 14, a Sofija 12 godina, pa letnje destinacije biramo zajedno sa njima. Prvog porodičnog letovanja se sećamo samo Olgica i ja, čudeći se zbunjenosti koja nas je obuzimala tog davnog leta, pred put.  

Mirjana Ajbl