Trudnoća i tradicija: Bušmani

Bušmani obožavaju svoju decu i unuke, pa dečje zdravlje i želje stavljaju na prvo mesto. Deca se cene zato što život čine ispunjenijim i srećnijim. Mali Bušmani učestvuju u svemu što zajednica radi, i od njih se ništa ne krije. Odrasli ih vaspitavaju na način koji podstiče individualizam, izuzetno cenjenu osobinu u bušmanskom društvu. Siročad nastradalih pripadnika plemena rado usvajaju, a svako rođenje proslavljaju kao najsrećniji događaj.

Mada toliko vole decu da im mnogo ugađaju, Bušmani su u isto vreme prinuđeni da misle na svoj opstanak. Zbog nomadskog načina života, oni smatraju kako je neophodno da razlika između dva deteta bude oko četiri godine, jer majka ne može na stalna putovanja da nosi više od jednog deteta, niti joj oskudna ishrana dozvoljava da doji dvoje dece. Ako nova trudnoća slučajno nastupi u međuvremenu - žena je, mada teška srca, često prinuđena da odbaci dete. Kada nastupe trudovi, porodilja odlazi u žbunje i porađa se, a dete zatim brzo zakopava, pre nego što začuje njegov plač, kako ne bi rizikovala da ga zavoli. Kada se u logor vrati sama, niko više ne pominje taj događaj. Znajući da bi u suprotnom oba njena deteta umrla od gladi, ona žrtvuje jedno, poučena vekovnim iskustvom predaka, koji su morali da se prilagode takvom surovom životu u negostoljubivim predelima Afrike.

Magijom protiv neželjene trudnoće

Bušmani znaju da je trudnoća posledica seksualnog odnosa, a da menstruacija znači da do začeća nije došlo. Međutim, oni veruju da do začeća dolazi na kraju menstruacije, kada seme muškarca oplodi poslednje tragove menstrualne krvi. Pripadnici ovog naroda ne poznaju nikakve metode kontracepcije niti pobačaja, osim magijskih - pa žena ponekad pokušava da prekine neželjenu trudnoću tako što kuva jelo na ognjištu druge žene, ili tako što stupa u seksualne odnose sa muškarcem koji nije otac deteta. Kako bi se zaštitili od trudnoća koje bi morale da se završe čedomorstvom, Bušmani često praktikuju uzdržavanje od seksualnih odnosa posle porođaja, što može da traje i dve-tri godine. Od pomoći je i činjenica da majke doje do treće, četvrte godine deteta, pa su delimično zaštićene prirodnom kontracepcijom. U nekim bušmanskim društvima uzdržavanje traje kraće i završava se kada beba prvi put počne da se smeje.

Interesantno je da zbog teških uslova života i slabe ishrane, mlade žene dostižu plodnost tek sa 19, 20 godina. Usled kasnog početka plodnosti, velikih razmaka između trudnoća, kao i kratkog životnog veka, pripadnice ovog naroda obično na svet donesu ukupno tri ili četiri deteta.

Porođaj u samoći i tišini

Bušmanke se, po pravilu, porađaju u samoći, negde izvan staništa.  Žena neće nikoga da obavesti gde ide, niti da zamoli za pomoć saplemenike, jer je to nepisani zakon od koga su izuzete samo prvorotke, kojima obično pomaže majka. Naravno, ako je porođaj vrlo težak, porodilja može da se obrati za pomoć drugim ženama. Iako može da bude skrivena u žbunju samo par desetina metara od logora, ostali je neće čuti kako se porađa, jer tokom tog čina ne sme da pusti glas. Radije će se ugristi za ruku ili pustiti da joj teku suze, nego što će da zakuka zbog porođajnih bolova. Prema verovanju, porodilje koje pokažu strah ili patnju - ugrožavaju sebe i dete. Takođe, žena koja viče dok je trudna ili se porađa - može da izazove komplikacije na porođaju. Ono što je dobra strana porođaja u samoći jeste da se na taj način umanjuje rizik od infekcije.

Kada oseti trudove, porodilja krije od zajednice šta se dešava. Ona čeka da bolovi postanu vrlo jaki, pa se onda diskretno udaljava iz logora - pravo u divljinu, obično na mesto koje je već ranije odabrala. Najpre sakuplja travu na gomilicu, kako bi beba pala na mekanu podlogu, a potom se namešta u čučeći položaj. Kada se beba rodi, porodilja preseca pupčanu vrpcu štapom i briše pupak travom. Na kraju, posteljicu pokriva kamenjem i granama, obeleživši mesto busenom, kako niko ne bi zakoračio na njega. To radi zato što Bušmani veruju da je mesto porođaja zagađeno i da poseduje vrlo veliku moć, koja muškarcu može oduzeti sposobnost da lovi, najvažniju za pripadnika takve zajednice. Posteljica se nikad ne zakopava, budući da se misli kako bi tako žena ostala bez sposobnosti da ponovo rodi.

Nema vremena za predah

Kada se porodilja vrati u logor sa novorođenčetom, ona se opere i legne kraj deteta da se odmori, ali samo ukoliko to sebi može da dozvoli. Činjenica da je žena trudna, ili da se porodila pre pola sata, nikako ne utiče na njenu dnevnu rutinu i obaveze. Često se dešava da sa detetom na grudima odmah nastavlja svoje poslove. Ukoliko je zajednica u seobi ili na putu, ona će zastati da se porodi, a onda požuriti da stigne ostale.

Po rođenju prvog deteta, u nekim krajevima muž mora da ubije antilopu, od koje će meso da dobiju porodiljini roditelji, a koža će biti uštavljena i data majci kako bi od nje napravila nosiljku za bebu.

Dete rođenjem stiče moć

Momenat rođenja je veoma važan i za dete i za majku, jer tada dete stiče jednu vrstu moći - nad kojom nema kontrolu, ali koju može kasnije da koristi. Ta natprirodna moć će ga pratiti celog života, a zapravo predstavlja vrstu sudbinske, mistične povezanosti deteta sa onim što ga okružuje: atmosferskim pojavama, antilopom, rađanjem,  smrću... Moć upravljanja pojavama, koja zavisi od okolnosti pod kojima je dete došlo na svet, naziva se n!ow (! je oznaka za kliktav glas). Postoje dve vrste ove sile - jedna je kišna i hladna, druga topla i suva. Osoba koja ima vlažni n!ow, može vreme da učini hladnim i kišnim ako ubaci pramen svoje kose u vatru ili mokri u nju. Osoba sa suvim n!ow, istim postupcima može da zaustavi oluju ili hladnoću. Čak i nakon smrti, osoba sa mokrim n!ow ostaje u vezi sa olujom, leti preko zemlje i odnosi krovove sa koliba, dok ona sa suvim n!ow izaziva teške suše. Takođe, na atmosferske pojave utiču i sami činovi lova i rađanja. Kada krv ulovljene antilope padne na tle, ili kada krv iz materice kapne na tle tokom rođenja deteta, dolazi do ukrštanja sila n!ow, pa se dešava promena vremena.

Mnogi od opisanih običaja ovog neobičnog naroda danas prelaze u istoriju. Usled jakog pritiska država u kojima su Bušmani nastanjeni, veliki broj je oteran sa njihovih vekovnih lovišta, a oni koji su ostali u divljini - danas bivaju prinuđeni da napuste svoju teritoriju i hiljadugodišnji način života u harmoniji sa prirodom.  

Jovana Papan