Decu ne treba prekidati u igri, tu su najslobodniji: Ljubivoje Ršumović o lepoti detinjstva i roditeljima

Vlasnik bajkovitih brkova koji je stihovima i televizijskim pojavljivanjima obeležio detinjstvo mnogih generacija - pesnik, voditelj i prozaista Ljubivoje Ršumović uticao je na 'male ljude' verovatno više nego bilo koji lik iz bajke - baš zato što je stvaran.

Autor je tekstova mnogih popularnih dečijih pesama, koje su se tako duboko ukorenile u pop kulturi da se ime autora zaboravlja - Deca su ukras sveta, Miš je dobio grip, Lako je prutu da se sokoli i druge.

Ršumović je nastavljač legendarnog pesnika i voditelja Duška Radovića i autor kultnih dečijih TV emisija Hiljadu zašto, Dvogled i Fazoni i fore.

Ršumović je za mnoge simbol najdražih sećanja iz detinjstva.

Mame su im čitale njegove pesme pred spavanje, sa televizije ih je redovno pozdravljao u emisijama Poletarac i Hiljadu zašto koje su deca gledala barem sa istim onim zanimanjem sa kojim su njihovi roditelji slušali vesti.

Verovatno nema škole u Srbiji gde se barem jednom na školskoj priredbi nije začula pesma Deca su ukras sveta.

A skoro svi napamet znaju i Deset ljutih gusara ("...došlo u moj krevet/Jedan pao s kreveta, ostalo ih devet") i Babaroga ("Ima jedna pećina stroga u kojoj živi Babaroga") za koje je na Ršumovićeve stihove muziku napisao pokojni kompozitor Zoran Rambosek.

Poruka o tome da decu treba od malena uvažavati mnogima je u pamćenje urezana kroz njegove stihove:

"Dete treba da posmatraš, al' mu nemoj na put stati, što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati".

"To je ideja Džona Loka, koju sam urimovao kao svoj kredo", objašnjava Ršumović.

Ršumović ističe da se u selu Ljubiš, na obroncima Zlatibora gde je odrastao, slična filozofija primenjivala u njegovom detinjstvu, iako tamo niko nije čitao Loka.

"Otac i majka su vrlo mladi dobili mene i brata, pa smo mi bili drugari sa njima", priča.

"U Ljubišu su se deca rađala kao mali ljudi i odmah su dobijala neke poslove koja su mogla da rade - vrlo važne, pa je to moje detinjstvo takođe jedan od izvora mojih ubeđenja".

Ršumović smatra da se deca najbolje vaspitavaju ličnim primerom.

"Mnogi su me grdili što sam rekao da se na selu rađaju ljudi, a u gradu kućni ljubimci.

Ali ako želiš da ti dete bude dobro, moraš ga naučiti šta je dobrota i razgovarati sa njim kao sa ljudskim bićem, a ne kao sa kucom i macom", navodi.

Deca rođena devedesetih Ršumovića posebno znaju po Bukvaru dečijih prava (prvi put objavljen 1996. godine) - knjižici koja se dvehiljaditih naširoko distribuirala po školama u Srbiji.

Ova knjiga trebalo je da deci približi i objasni Konvenciju o pravima deteta Ujedinjenih nacija.

Za tu knjigu Ršumović kaže da je vrhunac njegovog pedagoškog odnosa prema mladima.

"Posle toga su me neki roditelji savetovali da napišem i neki Bukvar dečijih obaveza".

Ističe da mu nije bilo teško to da uradi, ali tvrdi da obaveze moraju da se formiraju u porodici, kako dete raste, pa bi sada pre napisao Bukvar ponašanja roditelja.

"Deca su veliki poltroni, žele da učine svojim roditeljima sve jer ih vole, ali kada im roditelji traže nešto dok se oni igraju, u njima radi taj božanski imperativ igre, pa kažu: 'Ne mogu, bre, mama' ili 'Pusti me sad, tata'".

Primer Nikole Tesle možda najbolje pokazuje koliko je igra važna, kaže Ršumović, kojeg je majka u detinjstvu zvala prezimenom slavnog naučnika.

"On se fascinirao elektricitetom u detinjstvu, milujući mačku po leđima - takvo jedno iznenađenje duše trajno ostaje u svesti", ističe.

View this post on Instagram

A post shared by Uživajte u roditeljstvu! (@yumama.rs)

Šta je Ršum čitao u detinjstvu?

"Prvu knjigu dobio sam od oca, zvala se Tri ugursuza, likovi su bili Mudronja, Bradonja i Nosonja, koji su radili razne vragolije", priča.

Bio je to strip, a on je bio fasciniran slikama.

"Ta fascinacija se ispostavila kao važna jer sam kasnije, kao srednjoškolac, crtao karikature koje su izlazile u Užičkim vestima.

Za to sam dobijao honorar i mogao sam da kupim zimski šal, tople cipele i pantalone, da počastim drugare i odvedem devojku u bioskop i bila je to velika stvar - takozvana radost od rada".

Kada je bio malo odrasliji dečak, pojavila se i druga važna knjiga u Ršumovom životu.

"Potpuno me je obuzeo roman Kroz pustinju i prašumu, toliko da sam plakao kada se završavala i ostavio sam poslednjih deset strana da imam i sledećeg dana da pročitam", kaže.

"Toliko mi se dopala da sam i ja počeo da pišem roman, zvao se Kroz prašumu i pustinju, a ja sam u tom romanu bio negde u Africi, borio se protiv karavana, jahao kamile, imao pitomog slona, borio se protiv lavova i tako dalje.".

"Sudbinska povezanost" sa Dušanom Radovićem"

"To je bila sudbinska, gotovo mitološka veza", kaže Ršumović o pokojnom kolegi i kultnom glasu Radio Beograda - pesniku, scenaristi i voditelju Dušanu Radoviću (1922-1984).

Petnaestak godina starijeg Radovića upoznao je na početku svojih studija u Beogradu, i to sasvim slučajno u ondašnjoj kafani Mažestik u centru Beograda.

Ršumović je tada bio student Filološkog fakulteta.

"Došao sam u Beograd na fakultet sa nekoliko svezaka pesama i krenuo sam da pronađem [pesnika] Stevana Raičkovića, koji je bio urednik u Prosveti, da ga ubedim da objavi te moje pesme, a čuo sam da sedi u Mažestiku".

Ršumović naglašava da to nisu bile pesme za decu.

Za Raičkovića je "iz novina znao kako izgleda", a sa njim je za stolom sedeo i "jedan glavati, ozbiljan čovek".

"Priđem ja, upoznam se sa Stevom i kažem zašto sam došao, a on kaže: 'Ajde, dobro, stavi te sveske na sto i kaži ti nama otkud ovde, zašto pišeš'.

„Dok sam ja to objašnjavao, ovaj čovek uzme rukopis i počne da čita i u jednom trenutku kaže: 'Mladiću, hoćeš ti meni ovo da daš da ja objavim na Radio Beogradu?''

- A u kojoj emisiji, pita Ršumović.

- U jednoj dečijoj emisiji, odgovara Radović.

- Ja ne pišem za decu, kaže Ršumović, maltene ljutito

- Ne znaš ti za koga pišeš, gleda ga Radović.

"Za mene je ta rečenica bila sudbonosna i do dan danas je pamtim", priseća se Ršumović.

Međutim, i danas tvrdi da sebe nikad nije smatrao isključivo piscem za decu.

„Tako su me novinari prozvali, a ja imam tolike objavljene knjige, ne samo za decu nego i za odrasle, ali ne smeta mi što me tako zovu, naprotiv", kaže.

Saradnja sa Radio Beogradom Ršumoviću je donela i prvi pesnički honorar.

"Bio sam brucoš, trebala mi je kinta i sada sam svakog četvrtka mogao da odem na blagajnu i da podignem honorar, što mi je mnogo značilo", kaže.

Na početku studija je na železničkoj stanici nosio džakove sa cementom.

U svraćanjima do blagajne četvrtkom, povremeno posećuje i redakciju dečijeg programa Radio Beograda, gde 1965. dobija posao.

Potom je pisao za radijsku emisiju Dobro jutro, deco, a onda i Utorak veče - ma šta mi reče, Subotom u dva i Veseli utorak.

Međutim, prvi - neposredan susret Ršumovića i Radovića desio se mnogo ranije.

Kao učenik trećeg ili četvrtog razreda osnovne škole u Ljubišu, Ršumović je za jednu pesmu, "koju je na konkurs poslala učiteljica Milica", dobio nagradu jugoslovenskog dečijeg lista Pionirske novine.

Bilo je to njegovo prvo pesničko priznanje.

Dobio sam pretplatu na list koji je objavio moju pesmu i te novine i dan danas čuvam, kao i jednu lepu američku grafitnu olovku sa gumicom - to je bilo nešto neverovatno, mi takve olovke u ono nismo mogli da kupimo", priseća se.

Mnogo godina kasnije, dok smo kolima putovali ka Zlatiboru, ispričao sam mu to, a on mi je rekao: 'A znaš li ko ti je dao tu nagradu? Pa ja!'", rekao mu je Radović.

On je tada radio u Pionirskim novinama, gde je urednicu ubedio da se humanitarna pošiljka olovki razdeli deci koja šalju pesme.

Pročitajte i...

Putovanje u svet mašte: 5 čarobnih knjiga uz koje će deca obožavati čitanje