Nikad nisam imala problem sa tim da priznam ako osetim ljubomoru. Ljubomora nam nekada može biti prijatelj. Ne dobar prijatelj poput onog na kojeg računamo da će se javiti u bilo koje doba noći ako nam nešto zatreba, već onaj prijatelj od kojeg možemo nešto da naučimo.

Onaj koji će nam ukazati na to gde smo zapeli i na stvari na koje samo najviše osetljivi. Ljubomora otvara oči sve dok joj mi to dozvoljavamo. Ja sam ljubomoru osetila prema prijateljici koja je dojenje kao i celokupnu trudnoću i porođaj, za razliku od mene, iznela savršeno. 

Nisam bila sigurna da li sam želela da dojim bebu. Sviđala mi se ideja o tom magičnom  momentu kako moje telo samo pravi hranu kojom ću hraniti svoju bebu ali nisam bila sigurna da li želim da se moja beba veže za mene putem dojenja. Zamišljala sam prasiće kako sisaju, sve je to bilo slatko ali ja sebe nisam zamišljala u takvom animalnom stilu.

A onda je na svet došao on.

Odjednom sam želela da budem sve što mu treba. Želela sam da ga dojim zato što sam mogla iako mi se to nije činilo kao dobra ideja. Želela sam da se pokažem kao dobra majka, da pokažem njemu, mom mužu i sebi da sam dobra u vaspitanju i majčinstvu a dojenje je čini mi se bio dobar način da se to pokaže. 

Tako sam počela da se izmlazujem i koristim sva ona sredstva koja se preporučuju u tim slučajevima kako bi proces bio što lakši. I bilo je lako, bar sam mislila da jeste. 

Ali nije.

Nakon svakog izmlazanja počela sam da se upoređujem sa drugim majkama i da se poterećujem time koliko one izmlazaju dnevno. Počela sam da brinem o tome da li prizvodim dovoljno mleka. Sebe sam videla kao pokvarenu mašinu koja nije radila kako treba i koja nije mogla da obezbedi dovoljno onoga za šta je i napravljena.

Onda sam jednog dana samo odustala. 

Ubrzo nakon toga, moja dobra drugarica je ostala trudna. Želela je da se vidimo a ja sam zamišljala da joj trebam zbog nekog saveta o trudnoći, porođaju i dojenju. Zamišljala sam da prolazi kroz slične probleme kroz koje sam ja prolazila i da će pronaću utehu u meni kao u nekome ko je sve to prošao. 

Ali, ona nije imala probleme u toku trudnoće, kao ni za vreme porođaja a svakako nije imala problem sa dojenjem. Da postoji neko odlikovanje za donjenje ona bi ga sigurno dobila. Ona je jednostavno uzela sina u naručje i počela da proizvodi mleko. 

Sa zadovoljstvom je postavljala fotografije na društvene mreže hvaleći se količinom mleka a ja bih savaki put osetila dve stvari: Nverovatan i bolan napad ljubomore i neverovatan i bolan napad stida. 

Bila sam srećna zbog nje i njene zdrave bebe ali pored toga bila sam ispunjena ljubomorom. 

Ona me je nekako podsećala na to da nisam dovoljno dobra majka. Da nisam prirodno sposobna za bebu. Osećaj, da one koje su bile majke pre mene i one koje tek treba da budu majke su u svakom pogledu bolje od mene. 

Sada shvatam, kako vreme prolazi da treba da oprostim. Potrebno je da oprpostim svom telu. Da mu opristim što nije dobilo medalju za proizvodnju mleka. 

Možda ja nisam bila spremna za to. Možda sam još uvek pokušavala da brinem o sebi. Možda ću biti dobra u nekim drugim stvarima koje tek ću tek imati sa svojim sinom kao što je na primer vožnja bicikla, pričanje o njegovom osećanjim.

Moja prijateljica je bila sjajna u dojenju. Njen Instagram porfil pokazuje da je sjajna u još mnogim stvarima koje se tiču vaspitanja i srećna sam što je njena beba dobila toliko lepih stavri od nje. Majčinstvo je jedno životno putovanje.