Reporteri “Blica” obišli su juče prihvatilišta u Beogradu u koja su smešteni ljudi iz poplavljenih područja. Iako se organizacija i broj ljudi razlikuju od mesta do mesta, atmosfera je svuda ista. Ljudi sede u tišini, pomireni sa sudbinom, dok se svi volonteri trude da ih odobrovolje i njihovu decu animiraju.

Tako je bilo i u sabirnom centru u prostorijama FMP-a gde su ljudi hitno zbrinjavani, a potom autobusima prevoženi dalje. Na dva dušeka u košarkaškoj sali, ovde su se privremeno smestile Časlavka Stokić i njena ćerka Andrijana Jovanović sa dvoje dece od tri i jedne godine.

“Izgubila sam sve, nemamo više gde da se vratimo, ali najteže mi pada kada me sin pogleda i kaže: ‘Mama, gde su moje igračke’. Šta da mu kažem? Da nije bilo moje majke, ni nas ne bi bilo, jer se ona borila da nas spase. Niko nas nije video niti čuo naše povike” priča Andrijana, dok njen sin pod budnim oko volonterke, radoznalo trčkara između dušeka po sali.

Tihim glasom Andrijana priča da su nakon što je njihova kuća poplavljena noć provele u stanu čoveka koga ni ne poznaju. Nisu imali osnovne životne namirnice.

Nakon što je pomoć konačno stigla, Andrijana i njeni sinovi od po jednu i tri godine ušli su u čamac i otišli. Časlavka nije.

“Ostala sam, jer znam da moram da im pomognem. Imali smo čamac i njime smo išli i kupili ljude. Svega je bilo. Spasila sam mnogo dece, beba i žena. Toliko je muškarca prošlo koji ništa nisu uradili. Da li zbog straha od vode, šta li. A meni je voda bila do vrata i nisam se uplašila. Nisam imala kad”, kaže Časlavka koja inače već 20 godina vozi autobus na liniji 56 u Beogradu. Dok gleda svoju ćerku i unuke, hrabri Andrijanu: “Nema suza, sine, idemo dalje!”