Izvor: Blic


- A onda se moj dnevni jelovnik sveo na poneku jabuku, parče pite, vodu, uvek isto, više me nije bilo briga što sam sve mršavija, čak je počelo da mi se dopada, a hrana da mi se još više gadi. Mama je bila nemoćna ali kada sam izgubila menstruaciju odvela me kod lekara koji je rekao da bolujem od anoreksije. Lečenje je trajalo godinu dana, u međuvremenu se i tata vratio. Sada, 15 godina kasnije, sve je u redu, mama sam dve devojčice i imam

Sumnja u sebe Pored izbegavanja hrane, ove dovjčice koriste i druge metode održavanja niske telesne težine, bilo da je to povraćanje, fizička aktivnost ili korišćenje laksativa. To su uglavnom devojčice sa manjkom samopoštovanja, nesigurne u sebe, po pravilu odlični đaci, ali misle da ne vrede, ne osećaju se dobro u svom telu.

čak višak kligrama - kaže ona.

Ovaj slučaj samo je jedan od načina kako se upada u zamku anoreksije, psihijatrijskog oboljenja od kojeg uglavnom obolevaju devojčice između 12 i 18 godina. Najveća učestalost početka bolesti je između 14 i 16 godine - 75 odsto. Tačnih podataka o broju obolelih adolescentkinja u Srbiji nema, ali pretpostavlja se da jedna od 200 devojčica ima anokreksiju. Koliko je ozbiljno ovo psihijatrijsko oboljenje, govori i svetski podatak da pet do 15 odsto obolelih umire, i to veoma mladih, od posledica gladovanja ili suicida.

Nije kriva moda
Dr. Đurović kaže da je imala najmanje pacijentkinja koje su zbog pomodarstva htele da smršaju.
- Ali ostaje činjenica da mediji šalju neku sliku žena koje ka oda poručuju da je vitkost-mršavost obezbeđuje uspešnost i lep život. U preslikavanju tog modela, a uz odusutvo samopouzdanja, identiteta,devojčice lako “skliznu” u an­­o­reksiju.

- Osobe koje boluju od anoreksije nervoze, imaju izražen strah od hrane i gojenja, uvek sebe vide debelima iako su značajno pothranjene, a ekstremnu mršavost prate i endokrini poremećaji poput izostanka mestruacije - objašnjava dr Marija Đurović, psihijatar Odseka za adolescentnu psihijatriju KBC “Dragiša Mišović”.
Kako kaže ovaj probelem je veoma kompleksan.

- Devojčica koja je bolesna izgleda nezaiteresovano za pregled, za sebe i svoje zdravlje nije zabrinuta, ona ne misli da je bolesna. Zato ih na lečenje uvek dovode prestravljeni i zabrinuti roditelji, često pod prisilom. Kod njih ne možete odmah da primetite nervozu, ali sigurno je da ispod straha od hrane krije zapravo strah od nečeg drugog, neki drugi razlog koji ih je uveo u bolest - objašnjava dr Đurović.
Proces lečenja traje otprilike koliko je i trajala bolest, navodi dr Đurović, tako da je važno što pre ragovati. Roditelji se poslednjih godina sve ranije javljaju sa decom lekaru što umnogome olakšava i skraćuje lečenje. Samo u KBC “Dragiša Mišović” ove godine bilo je hospitalizovano oko 50 devojčica, a za ambulatno lečenje javilo ih se bar tri puta više. Uspeh lečenja zavisi od dužine bolesti, od motivacije porodice, i od starosti pacijenta. Što je pacijent mlađi a porodica motivisanija, uspeh je veći.

- Lečenje je dugotrajno, pomaci su postepeni i spori i prosek uspešnosti izlečenja je 75 odsto. U oporavku učestvuju psihijatar i nutricionista, a često treba uključiti i porodičnog psihoterapeuta zbog problema u porodici koji već postoje ili se javljaju kad se otkrije detetov problem. Nekim pacijentikanjama se uključuju lekovi u terapiju i to antidepresivi, anksiolitici i antipsihotici - objašnjava psihijatar.