Na Fejsbuk stranici "STOP AKUŠERSKOM NASILJU" nedavno je objavljeno iskustvo mame koja se tri puta porodila u GAK-u u Višegradskoj, a sada čeka četvrti porođaj, takođe zakazan u ovoj bolnici. Ona u svom pismu o akušerskom nasilju na ovoj grupi navodi da je zanemarivana u situacijama u kojima joj je trebala stručna pomoć.
Iako je imala tri porođaja u ovoj bolnici, mama se na početku pisma unapred ograđuje zašto nije menjala porodilište: naime, to joj bila namera, ali doktorka joj je dala uput za bolnicu u Višegradskoj jer u drugom porodilištu nema mesta. Tako u objavi ona prenosi iskustvo sva tri porođaja. Kako navodi prilikom prvog porođaja sačekalo je sve i svašta, a bilo je i peripetija oko njene zdravstene knjižice koja u tom trenutku još nije bila izrađena i nastavlja:
"Dolazim u porodilište sa terminom, stavljaju me u boks, pregledi, čuda, studenti oko mene, gura ruku ko kako stigne, vika, galama, trauma... Nakon par mučenja, bez da me iko obiđe, kreće porođaj i hvala Bogu sve je ok propšlo. Zatim kreće ušivanje, bez anestezije, onda umesto oporavka kreće paljba, traži se novac od 3.000 evra, jer moja zdravstvena knjižica nije gotova, nije overena, svaki dan umesto oporavka pritisak i samo pij tablete, umesto pregleda i moga života, novac je bio glavna tema, od doktora,do sestara, koje su me stalno opominjale za to...".
Kako ova mama dalje nastavlja u svom postu na Fejsbuku, uspeli su da završe sv u vezi sa zdravstvenom knjižicom i otišla je kući. "Drugi porođaj, ostajem u vrtu, da ne grešim dušu svi su dole bili ok, nađe se po neka sestra namćorasta, ali Boze moj. Takođe, paklene vrućine, nigde hlada, nigde klime, samo otvoren prozor da se jedva disalo... Kreće porođaj, stavljaju me u boks, to je galama iznad moje glave, ludilo... Završen porođaj, beba Bogu hvala dobro - ja ne mogu na noge, ne osetim ih od kukova ka dole, oni me kao tele gledaju,u fazonu šta ti mi možemo".
Ona zatim opisuje kako su izgledale situacije koje će uslediti jer i dalje nije mogla da ustane. "Zatim sutradan nastaje haos, ne mogu ustati, ista situacija kao prvi dan, viču oni na mene da ja moram ustati, bez da me iko pregleda, ja bleda, ni živa ni mrtva, nekako ustanem, ali padam, klonem, vučem se uz pomoć stvari toliko sporo da sebe ne prepoznajem, odjednom ispadaju parčići iz mene... Molim nekoga za pregled, nema nikoga, odmori, mesec avgust, vrtoglavice, malaksalost. Dolazi suprug, dok nije viknuo videvši me onakvu, niko ni prišao nije, glavna sestra mi posle dolazi, nabija mi se u facu (toliko odvratno, sebično, jadno, ne mogu opisati) govoreći 'ako mislis da te neko pogleda i da ti da terapiju, to po danu košta 3 do 4000 dinara' Ja u šoku, zatečena (ne setih se od sve svoje boli da to snimim), kome da je prijavim, tada nikoga nema (inače svaku trudnoću mi je ona zagorčavala, dobro je pamtim, to zlo...). Molim Boga da što pre idem kući, tako i biva...".
Mama je opisala i treći porođaj u ovoj bolnici. "Treci porođaj, vozaju me gore-dole, dok bolovi nisu krenuli. Smeštaju me u boks, nikoga da me obiđe. Oko mene čujem žene vrište od bolova, oni šetaju hodnikom, ćaskaju, smeju se... Kroz par sati kreće porođaj, zovem da neko bar priđe... Kada se sve završilo ako treba da tako kažem (vidan tortikolis dete je imalo, nigde navedeno nije u otpusnoj listi), daju mi dete, ja ne osećam ruke, slabost, ništa dobro nije. Žure da me prebace, dolazi druga porodilja, ja opet ne mogu na noge, ne osetim ih".
Ova mama u nastavku piše da je uspela da se prebaci do sobe uz pomoć sestre. "Galame oni na mene ustani. Ustajem uz pomoć kreveta, ogromni komadi iz mene ispadaju, krvarenje, užas, sve to vide i niko ništa. Pregurah noć, jedva dočekah dan i dalje ista situacija, ispada sve iz mene, bolovi, da bi mi rekli 'čisti to za sobom što iz tebe ispada', a ja ne mogu ni da se krećem kako treba, a kamoli sagnem. Gotovo, već klonem, postaje mi loše, zovu cimerke sestre, doktore, nigde nikoga. Čujem samo smeh iz neke prostorije (piju kafu, smeju se) koja je bila preko puta naše sobe... Dolazi babica (koju nešto kratko znam), kada me videla, prepoznala me nije, trči, zove okolo, 'ženi nije dobro'. Eh, onda su svi pohitali ka meni, da me vode naživo da me čiste, jer su dobri komadi ostali u meni (gde sam sepsu mogla dobiti i pozdraviti se sa životom, ali eto Bog mili i babica su me spasli)".
Nakon svega što je prošla napisala je da je samo čekala da što pre krene kući. "Čekam četvrti porođaj, isto Višegradska. Šta će me snaći, molim Boga samo da i to preživimo i vratimo se zdravi i srecni našoj porodici. Nadam se da ćemo u dobre ruke upasti... No, zaboravih da kažem da sam bila i svedok gde se devojka koja je ležala sa mnom u vrtu na zakazan carski porođaj u Višegradskoj. Svaki dan je imala "posetu" od doktora i jedne sestre da je opominju 'prvo novac, pa carski rez', gde je devojka traume i stresove dobijala pred porođaj. Dok je druga, kada je videla koliko je sati, pokupila svoje stvari, na svoju ruku potpisala i otisla u drugo porodilište".
BONUS VIDEO:
Izvor: Yumama