- Usvojena deca opisuju kako su ljubav, pripadnost i sigurnost promenili njihov život, ali i koliko je važno rano i iskreno govoriti o usvajanju.
- Neka deca su usvajanje prihvatila prirodno, dok su druga kasnije osetila napuštenost, usamljenost i strah da nisu dovoljno voljena.
- Sagovornici poručuju da roditelji treba da budu strpljivi, otvoreni i spremni da podrže dete u potrazi za poreklom i sopstvenim identitetom.
Veliki broj dece širom sveta odrasta bez roditeljske ljubavi, topline i sigurnosti. Onima koji to nisu doživeli teško je objasniti koliko se tuge i usamljenosti krije u takvom detinjstvu. Ipak, neki od tih mališana koji imaju sreće da budu usvojeni na taj način dobijaju ono što im nedostaje. Mada sam proces usvajanja, a zatim i prilagođavanja na život u novoj porodici, može da bude iscrpljujuć za obe strane, nagrada koja stiže na kraju – ljubav – često je dovoljan motiv da se u taj proces krene.
U svetu se svake godine 9. novembra obeležava Svetski dan usvajanja, koji nas podseća na važnost porodice, pripadanja i ljubavi koju svako dete zaslužuje. Međutim, usvajanje nije samo pružanje doma i sigurnosti detetu. To je i dug put međusobnog upoznavanja, izgradnje poverenja i razumevanja njegovih osećanja, iskustava i potreba.
Kako bi što bolje podržali usvojeno dete, roditelji treba da razumeju i moguće posledice ranih traumatičnih iskustava, ali i da pokušaju da svet sagledaju iz njegove perspektive. Važno je imati na umu da usvojena deca odrastaju i postaju odrasli ljudi koji nose sopstvene priče, sećanja i osećanja. Zato je važno da roditelji budu spremni da ih saslušaju, kako tokom odrastanja, tako i kasnije, kada postanu odrasli.
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate o porodici:
Odrastanje u usvojiteljskoj porodici: Ljubav i osećaj pripadnosti
Mnoga usvojena deca odrastaju osećajući se voljeno, prihvaćeno i ravnopravno sa ostalim članovima porodice, a neki od njih su podelili svoja iskustva za organizaciju Wait no more. Jedna devojka, Ana, svoje detinjstvo opisuje kao period u kojem se osećala "veoma voljeno i maženo". Blek, koji je odrastao u porodici u kojoj je postojao određeni stepen otvorenosti u vezi sa usvajanjem, kaže da je njegovo detinjstvo bilo poput detinjstva bilo kog drugog deteta. Jedino je znao da njegovi usvojitelji nisu njegovi biološki roditelji.
Kako je usvajanje vremenom postajalo otvorenija tema, sve je uobičajenije da deca od najranijeg uzrasta znaju da su usvojena. Stručnjaci i iskustva odraslih usvojenika ukazuju na to da iskren razgovor, prilagođen uzrastu deteta, može da pomogne da usvajanje postane prirodan deo njegove životne priče, a ne nešto što će jednog dana doživeti kao šokantno otkriće.
Kada dete sazna da je usvojeno: Zašto su razgovori važni?
"Rečeno mi je toliko rano da sam usvojena da se uopšte ne sećam perioda kada to nisam znala", kaže Ana. Slično iskustvo imalo je i nekoliko drugih sagovornika. Za njih je saznanje da su usvojeni oduvek bilo deo svakodnevice.
Kejli, koja je odrasla u porodici u kojoj je imala kontakt sa biološkom majkom, kaže da joj je takav odnos pomogao da usvajanje prihvati kao prirodan deo svog života. Čak se radovala susretima sa biološkom majkom i njenom porodicom.
"Pošto je moja biološka majka uvek bila prisutna u mom životu, odrastala sam radujući se tome da je bolje upoznam, kao i njenu porodicu. Kroz njih sam upoznavala i sebe – otkrivala sam sličnosti u izgledu, navikama i stvarima koje volimo. Veoma sam se radovala našim susretima i iščekivala ih tokom cele godine", ispričala je.
Ipak, iskustva nisu uvek ista. Kristen Jejts, koja je usvojena u porodicu drugačijeg rasnog porekla i odrasla bez kontakta sa biološkom porodicom, kaže da su razgovori o usvajanju u njenoj porodici počeli tek kada je krenula u treći razred.
"Jedan drug iz razreda rekao mi je da ne bi trebalo da budem sa belim ljudima. Tada sam počela da ispitujem roditelje o tome zašto je moja boja kože drugačija od njihove. Razgovori o usvajanju počeli su tada i nastavili su se godinama", objasnila je.
Iako joj samo saznanje u početku nije predstavljalo veliki emotivni problem, to se promenilo kada je imala 12 ili 13 godina.
"Kada sam zaista shvatila da je moja biološka majka odlučila da se odrekne roditeljskih prava, to me je duboko povredilo. Osećala sam se napušteno i usamljeno, čak i kada sam bila okružena porodicom. Imala sam utisak da sam autsajder, neko ko ne pripada i ko je zaboravljen", ispričala je Kristen.
Izazovi tokom odrastanja: Osećaj odbačenosti i teškoće u prihvatanju ljubavi
Dublje razumevanje usvajanja, posebno tokom tinejdžerskog perioda, može da donese brojna pitanja i snažne emocije. Zato je važno da roditelji budu spremni da detetu pruže podršku dok istražuje svoje poreklo, pokušava da razume sopstvenu priču i suočava se sa osećanjima koja se mogu javiti.
Jedan od izazova sa kojim se pojedina usvojena deca suočavaju jeste osećaj da nisu bila željena, kao i teškoća da u potpunosti prihvate ljubav koju dobijaju u novoj porodici.
Blek je objasnio da je oduvek znao da ga porodica prihvata, ali da njegov um ponekad nije mogao da prihvati tu činjenicu.
Slično iskustvo imala je i Rejčel Krejmer, koja je odrasla u porodici bez kontakta sa biološkim roditeljima.
"Koliko god da su me roditelji voleli, nisam mogla da razumem niti da prepoznam njihovu bezuslovnu ljubav", rekla je.
Kasnije je shvatila koliko joj je bilo važno da se suoči sa traumom napuštenosti. Posebno joj je značilo to što su roditelji svake godine na poseban način obeležavali dan njenog usvajanja. Taj mali porodični ritual pomogao joj je da razume da je voljena i da pripada svojoj porodici.
Potraga za biološkim poreklom: Da li dete time povređuje usvojitelje?
Još jedan čest izazov jeste želja da se upozna biološka porodica, koja kod usvojene dece ponekad može da bude praćena osećajem krivice.
Rejčel kaže da je povremeno imala utisak da izneverava svoju porodicu kada bi poželela da sazna više o biološkim roditeljima. Ipak, njeni roditelji su uvek bili otvoreni za razgovor i nikada joj nisu davali razlog da pomisli da ih takva pitanja povređuju.
Čak i deca koja odrastaju u porodicama sa otvorenim usvajanjem mogu da osećaju unutrašnju podeljenost između dve porodice. Kejli je objasnila da je uvek vodila računa o osećanjima usvojitelja i plašila se da bi želja da provodi vreme sa biološkom porodicom mogla da bude protumačena kao da jednu porodicu voli više od druge.
Kod dece koja nemaju kontakt sa biološkom porodicom mogu se javiti i pitanja o sopstvenom kulturnom i porodičnom nasleđu.
Kristen je istakla da joj je posebno teško padalo to što nije znala dovoljno o svom poreklu.
"Znala sam da negde na svetu imam porodicu, ali nisam znala ko su ti ljudi. Mogla sam da prođem pored svoje biološke majke na ulici, a da ne znam da je to ona. Plašila sam se da nikada neću upoznati kulturu svoje biološke porodice. Kako onda mogu u potpunosti da upoznam sebe?", zapitala se.
Iako kontakt sa biološkom porodicom i odgovori na sva pitanja nisu uvek mogući, roditelji mogu mnogo da učine time što će detetu dozvoliti da istražuje svoje poreklo i otvoreno govori o svojim osećanjima. Važno je da razume da radoznalost, tuga ili želja za upoznavanjem biološke porodice ne znače da manje voli svoje usvojitelje.
Kako je Kristen slikovito rekla, moguće je da nam nedostaje čak i neko koga nikada nismo upoznali.
Njen savet roditeljima jeste da razgovore o usvajanju započnu što ranije. Ako dete u određenom trenutku ne pokazuje interesovanje, ne treba insistirati, ali je važno da uvek zna da može da postavi pitanje kada bude spremno.
Kako pružiti podršku usvojenom detetu?
Svako dete ima drugačiju životnu priču, pa ne postoji univerzalni recept za roditeljstvo u usvojiteljskoj porodici. Ipak, iskustva odraslih usvojenika pokazuju koliko su strpljenje, otvorenost i osećaj sigurnosti važni.
Kristen je poručila roditeljima da ostanu skromni, strpljivi i spremni da uče, jer iskustva usvojene dece mogu da imaju mnogo slojeva koje nije uvek lako razumeti.
Posebno je važno da roditelji stvore sigurno okruženje u kojem dete neće morati da potiskuje teške emocije, pitanja ili nedoumice. Kada ne znaju kako da mu pomognu, mogu da potraže podršku stručnjaka, savetnika ili drugih pouzdanih osoba koje će detetu pružiti dodatni osećaj pripadnosti i razumevanja.
Najvažnije je da usvojeno dete zna da ima pravo na sva svoja osećanja – da bude srećno, radoznalo, zbunjeno, tužno ili ljuto. Njegova pitanja ne treba doživljavati kao odbacivanje roditelja, već kao deo procesa upoznavanja sebe i sopstvene životne priče.
Usvajanje ne završava se trenutkom kada dete stigne u novi dom. Ono podrazumeva svakodnevno građenje odnosa, poverenja i ljubavi. A jedan od najlepših načina da roditelji pokažu detetu koliko je voljeno jeste da mu dozvole da bude ono što jeste – sa svim svojim pitanjima, uspomenama i željom da upozna svoje poreklo.
BONUS VIDEO: