- Majka je shvatila da je sin nacrtao sivom jer je video samo u jendom svetlu, i to je rastužilo.
- Crtež i muževljeva reakcija naterali su je da preispita sve i promeni se iz korena.
Deca često vide ono što mi ne primećujemo i podsećaju nas koliko je važno da provodimo reme sa njima. Uglavnom ne pamte da li su sudovi bili oprani, veš složen ili kuća usisana, već koliko i kako ste provodili zajedničke trenutke. Baš o tome je govorila mama Viktorija (32):
„Sve je počelo jednog četvrtka popodne. Došla sam po sina u vrtić, a na obrazu je imao trag markera. Čim me je ugledao, široko se osmehnuo i potrčao da mi pokaže svoj novi crtež.
„Vidi, mama! Nacrtao sam našu porodicu!“, uzviknuo je i pružio mi zgužvani papir.
Pogledala sam crtež petogodišnjaka. Odmah sam prepoznala našeg psa, iako je imao pet nogu, a pored njega je stajao moj suprug Igor. Bio je nacrtan u jarkocrvenoj majici, sa velikim osmehom i žutim suncem iznad glave. Izgledao je kao superheroj.
A onda sam pogledala figuru pored njega.
Bila sam to ja. Ili sam bar tako pretpostavila.
Za razliku od mog supruga, koji je bio obojen jarkim bojama, ja sam bila nacrtana sivom olovkom. Bez boja, sa tek nekoliko linija koje su predstavljale oči i nos. U jednoj ruci držala sam nešto što je ličilo na crevo usisivača, a u drugoj šerpu.
„Prelepo, dušo“, rekla sam automatski, pokušavajući da sakrijem nelagodu. „A zašto mama nema boje?“
Sin je slegnuo ramenima dok je zakopčavao patike.
„Zato što si ti stalno u trenerci i čistiš. A tata dođe s posla i igra fudbal sa mnom. Tata je veseo.“
Ostala sam bez reči. Htela sam da mu objasnim da i ja radim, da umem da budem srećna i da smo se još juče zajedno smejali dok sam mu čitala priču. Ali on je već potrčao ka izlazu.
Presavila sam papir i stavila ga u torbu. Osetila sam knedlu u grlu.
Siva olovka. Usisivač. Šerpa.
Da li me ovako vidi moje sopstveno dete?
U galeriji ispod pročitajte citate o porodici!
Suprug se nasmejao kada je video crtež
Te večeri, kada je sin zaspao, izvadila sam crtež i pokazala ga Igoru. On se odmah nasmejao.
„Pogledaj me! Baš sam zgodan. Čak je i sunce na mojoj strani!“, rekao je zadovoljno, a zatim pogledao sivu figuru pored sebe.
„Je li ovo ti? A zašto si tako tužna?“
Objasnila sam mu šta mi je sin rekao. Umesto da se zamisli ili pokuša da me uteši, Igor je prasnuo u smeh.
„Pa, mali ima oko za detalje! Stalno si u toj sivoj trenerci, a retko te vidim bez kuhinjske krpe u ruci“, rekao je i potapšao me po kolenu.
Bilo mi je muka. Nije ni pokušao da razume zašto me je crtež toliko pogodio. Složio se sa petogodišnjakom i sve pretvorio u šalu.
„Čemu se smeješ? Da li stvarno misliš da je ovo smešno? Naše dete me vidi kao nekoga ko samo čisti i kuva, kao da nemam nikakvu drugu ulogu“, rekla sam, osećajući kako mi naviru suze.
Igor je uzdahnuo.
„Prestani da budeš tako dramatična. To je samo dečji crtež. Nemoj da mu pridaješ preveliki značaj.“
Ali za mene to više nije bio samo crtež.
Shvatila sam koliko se kućnih poslova podrazumeva kao moja obaveza
Narednih dana nisam mogla da prestanem da razmišljam o onome što sam videla. Počela sam da posmatram našu svakodnevicu kao da je prvi put gledam sa strane.
Ustajala sam prva, spremala doručak, pakovala sinovljevu užinu i uključivala veš-mašinu. Igor bi ustao, popio kafu, obukao košulju koju sam mu ispeglala i otišao na posao. Zatim bih i ja krenula na svoj.
Popodne bih pokupila sina iz vrtića, vratila se kući, spremila večeru, sklanjala igračke i brisala podove. Kada bi se Igor vratio, ostavio bi torbu u uglu i pitao šta ima za večeru.
Posle toga bi seo na pod sa sinom i gradio kule od kockica. Njih dvojica su se smejali, pričali i igrali. Ja sam se kretala oko njih sa usisivačem, krpom i sudovima.
Oni su bili glasni i veseli. Ja sam bila tiha i umorna. U subotu ujutru Igor je objavio da vodi sina u park da voze bicikle. Tada sam osetila iznenadan bes.
„A šta je sa mnom?“, pitala sam ga, stojeći na vratima kuhinje sa sunđerom u ruci.
Iznenađeno me je pogledao. „Pa, rekla si da danas treba da očistiš kupatilo i odeš u kupovinu.“
„Rekla sam da kupatilo treba očistiti i da je frižider prazan. Nisam rekla da to moram sama da uradim.“
Igor je prevrnuo očima. „Radim cele nedelje. Želim da provedem vreme sa svojim sinom.“
„I ja radim! I ja želim da provodim vreme sa njim! Ali ako ti odeš u park, ko će da spremi večeru i sredi nered?“
Naša rasprava je uznemirila sina, koji je upravo stavljao kacigu. „Mama, nemoj da vičeš na tatu“, rekao je tiho.
Te reči su me pogodile više nego što sam očekivala. Odjednom sam se osetila kao negativac: osoba koja se stalno žali, viče i nikada nije zadovoljna.
U galeriji ispod pročitajte citate Duška Radovića!
Kada sam shvatila da sam zaboravila samu sebe
Kada su njih dvojica otišla, sela sam na kauč i zaplakala. Nisam otišla da čistim kupatilo niti sam krenula u kupovinu.
Plakala sam zbog sebe i zbog toga koliko sam dozvolila da se moj život svede na kućne poslove. Nekada sam volela da plešem, čitam i družim se sa prijateljima. Uživala sam u šarenim haljinama i crvenom karminu. Kada sam sve to ostavila po strani? Kada je siva trenerka postala moja svakodnevna uniforma?
Ustala sam i pogledala se u ogledalo. Izgledala sam umorno, lice mi je bilo bez izraza, a u glavi su mi se vrteli samo spiskovi obaveza.
Tog dana odlučila sam da ne čistim. Dugo sam se kupala, nalakirala nokte crvenom bojom i obukla farmerke i laganu bluzu. Kada su se Igor i sin vratili iz parka, zatekli su me na kauču sa knjigom u ruci.
„Vidim da si se opustila“, rekao je Igor dok je izuvao cipele. „A šta ćemo za večeru?“
Pogledala sam ga preko knjige.
„Naručila sam picu. Stiže za pola sata.“ Iznenadio se.
„Pica? Pa, trebalo je da spremiš pileću supu.“
„Promenila sam planove. A od danas ću promeniti još neke stvari, Igore.“
Morala sam da mu objasnim da nisam samo majka i domaćica
Te večeri, nakon što je sin zaspao, rekla sam Igoru da moramo ozbiljno da razgovaramo.
Objasnila sam mu koliko me je povredio crtež, ali i njegova reakcija. Rekla sam mu da se osećam potcenjeno i da imam utisak da me vidi samo kroz ono što radim za porodicu.
Pokušao je da se odbrani. Govorio je da radi i zarađuje za naš dom i da se trudi da bude dobar otac.
„Ti jesi dobar otac“, priznala sam. „Ali si i moj partner. Naš sin treba da nauči da mama nije kućna pomoćnica i da kućni poslovi nisu isključivo njena odgovornost. Oboje radimo i oboje treba da učestvujemo u njima.“
Nije odmah razumeo šta pokušavam da mu kažem. Bilo je potrebno još mnogo razgovora, a neki su se završavali svađom.
Ipak, počeli smo da menjamo svakodnevne navike. Podelili smo kućne obaveze, a ja sam počela češće da izlazim sa sinom i da odvajam vreme za sebe. Ponekad bih otišla negde sama, dok bi Igor ostajao kod kuće sa vešom, sudovima i svim onim što sam ranije podrazumevala kao svoj posao.
Promene nisu došle preko noći. I dalje bih ponekad automatski posegnula za kuhinjskom krpom čim bih videla Igora kako sedi na kauču. Ali sada sam pokušavala da zastanem i zapitam se da li zaista moram baš ja sve da uradim.
Ponovo sam počela da nosim boje.
Novi crtež pokazao mi je da se nešto promenilo
Pre nekoliko nedelja sin je ponovo doneo crtež iz vrtića. Ovoga puta nacrtao nas je troje kako zajedno šetamo.
Igor je bio u plavoj majici, sin u zelenoj, a ja sam nosila crvenu haljinu i držala dete za ruku.
Nije bilo usisivača.
Možda je to bila samo mala promena na papiru, ali meni je značila mnogo. Podsetila me je da ne želim da moje dete odrasta verujući da je majčina uloga da neprestano služi drugima, dok se otac zabavlja sa porodicom kada završi posao.
Želim da vidi roditelje koji dele obaveze, provode vreme zajedno i pokazuju da svako od njih ima svoje želje, interesovanja i potrebe.
Taj crtež me je naterao da se suočim sa nečim što sam dugo zanemarivala: dok sam se trudila da sve u kući funkcioniše, polako sam zaboravljala sebe.
Sada znam da briga o porodici ne bi trebalo da znači odricanje od sopstvenog identiteta. I da ponekad promena počinje onda kada konačno priznamo da smo umorni i zatražimo da teret podelimo sa onima sa kojima živimo.
BONUS VIDEO: