- Deca se kod baka i deka ne vezuju najviše za igračke i poklone, već za osećaj da su voljena, primećena i sigurna.
- Najviše znače sitnice: kada baka ili deda zapamte šta im je unuk pričao i kasnije se vrate na tu temu.
- Takva pažnja gradi bliskost i uči decu da su važna, pa ih zato i pamte kao posebne osobe.
Možda mislite da će deca najradije odlaziti kod bake i deke koji imaju veliku kuću, sobu punu igračaka i ostavu prepunu slatkiša koje im roditelji inače ne kupuju.
Zapravo, možda će ih u početku će ih sve to oduševljavati. Sedmogodišnje dete verovatno će biti presrećno zbog velike trampoline ili nove igračke. Ali ako ga deset godina kasnije pitate kod koje bake i deke se osećalo najvoljenije i najsigurnije, odgovor verovatno neće imati mnogo veze sa igračkama, slatkišima ili poklonima.
Mnogo je verovatnije da će se setiti osobe koja je pamtila ono što joj je pričalo, interesovala se za njegov život i pokazivala da su mu čak i male, naizgled nevažne stvari važne.
Jer postoji velika razlika između toga da detetu bude zabavno i toga da ono oseti da je nekome zaista važno. I jedno i drugo ima svoje mesto, ali ne ostavlja iste tragove. Nova igračka može da izmami osmeh na jedan dan, a izlet u zabavni park da se prepričava nedelju dana. Ipak, uzbuđenje je vezano za doživljaj, a ne nužno za osobu koja ga je omogućila.
Dete će se možda sećati tobogana na kom se igralo, ali ne mora obavezno da pamti ko ga je tamo odveo.
Psihološkinja Džonis Veb, pišući o emocionalnom povezivanju s decom, opisuje koliko je važno da dete oseti da ga odrasla osoba zaista primećuje, prihvata i poznaje. Takav osećaj ne nastaje zahvaljujući poklonu ili posebnom izletu, već onda kada dete vidi da ga neko pažljivo sluša i pamti ono što mu govori.
Kada baka zapamti nešto što joj je unuka ispričala telefonom prošlog utorka, poruka nije samo: "Slušala sam te." Ona glasi: "Mislila sam na tebe i kada nisi bila pored mene."
Zabava se završava kada se aktivnost završi. Osećaj da smo nekome važni ostaje mnogo duže.
Pamtite sitnice koje vam unuci pričaju
Zamislite šestogodišnju devojčicu koja tokom nedeljnog telefonskog razgovora dedi priča da je u školi stekla novu drugaricu. Zove se Maja i ima hrčka. Narednog vikenda deda je pita kako je Maja i da li je njen hrčak dobio ime.
To je sve. Nema velikog iznenađenja, skupog poklona ni posebnog putovanja. Samo jedno jednostavno pitanje koje detetu pokazuje da njegove reči nisu nestale čim ih je izgovorilo.
Dečak možda usput spomene neobične pahuljice koje je probao kod druga. Kada sledeći put dođe kod bake, one ga čekaju u kuhinjskom ormariću. Ili unuka priča o tome kako se priprema za kontrolni iz matematike, a baka je nekoliko dana kasnije pita kako je prošla.
Takvi postupci mogu delovati beznačajno, ali detetu šalju snažnu poruku: baka me sluša, pamti šta joj govorim i zanima je ono što se dešava u mom životu.
Zahvaljujući vama, unuci će se osećati viđeno i shvaćeno
Kada baka pamti ono što joj unuci pričaju, svaki njihov susret postaje nastavak prethodnog razgovora. Dete ne mora iznova da objašnjava ko je Maja, zašto je zabrinuto zbog kontrolnog ili zbog čega je odjednom prestalo da trenira fudbal i počelo da crta.
Baka već poznaje delić njegovog sveta i može da nastavi razgovor tamo gde su prethodni put stali. Upravo tako se gradi bliskost – postepeno, kroz male znake pažnje koji detetu govore da ga neko zaista poznaje.
Uz to, baka svojim primerom pokazuje unucima kako izgleda iskreno interesovanje za drugu osobu. Deca uče da pažnja ne mora da bude glasna, skupa niti spektakularna. Ponekad je dovoljna samo jedna rečenica, postavljena u pravom trenutku: "Kako je tvoj hrčak?"
Psihijatica Suzan Rako pisala je o tome kako pažnja koju deca dobijaju u ranom uzrastu utiče na njihov osećaj sopstvene vrednosti. Kroz odnos sa odraslima koji ih zaista primećuju, deca postepeno uče ko su i koliko vrede. Takva pažnja ne pruža samo utehu već ih uči i kako izgleda briga o drugima.
Godinama kasnije, unuci se možda neće sećati koja baka je imala najveću sobu za igranje, najviše slatkiša ili najskuplje igračke. Ali mogli bi da pamte onu koja ih je pitala za drugaricu Maju, primetila da su odjednom zavoleli crtanje ili se setila nečega što su joj usput ispričali pre nekoliko nedelja.
Pamtiće baku koja ih nije posmatrala samo kao decu koju treba zabaviti, već kao zanimljive, posebne osobe čiji je svakodnevni život vredan pažnje.
To je baka kod koje će unuci želeti da dolaze i kada odrastu. Ne zato što ih tamo čekaju najskuplji pokloni, već zato što se kod nje osećaju voljeno, prihvaćeno i važno. A upravo je taj osećaj jedan od najlepših darova koje baka može da im pruži.
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO: