"Nema ovde mesta za tebe, mama." Te reči odzvanjaju mi u glavi već danima, kao da ih je neko urezao u zidove ove hladne sobe. Sedim na rubu kreveta, gledam kroz prozor u maglovito jutro i pitam se – kako sam došla do ovoga?
Sve je počelo onog dana kad sam ostala sama s Vukašinom. Moj muž, Ivica, poginuo je na gradilištu kad je Vukašin imao samo četiri godine. Sećam se kako sam ga držala u naručju, dok je plakao i pitao gde je tata. Tada sam mu obećala da ću biti i mama i tata, da ću mu dati sve što mogu, pa makar i zadnju koru hleba. Nisam znala da će me to obećanje jednog dana skupo koštati.
Godinama sam radila dva posla, nije bilo lako, ali Vukašin je bio moj smisao. Svaki njegov osmeh, svaka petica iz matematike, svaki gol na školskom igralištu – sve je to bilo moje sunce. Nikad nisam sebi ništa priuštila, sve sam ulagala u njega. Kad je upisao fakultet i otišao iz Užica za Beograd bila sam ponosna kao da je osvojio svet. "Mama, obećavam, vratiću ti sve kad završim. Bićeš ponosna na mene!" govorio je. Verovala sam mu, kao što majke uvek veruju svojoj deci.
Godine su prolazile. Vukašin je završio fakultet, zaposlio se u banci, oženio Bojanu, devojku iz Beograda. Prvi put kad sam je upoznala, osećala sam nelagodu. Bila je ljubazna, ali hladna, kao da sam joj smetala. "Vukašine, mama ti je uvek dobrodošla," govorila je pred njim, ali kad bi ostale same, osećala sam zid između nas. Nisam želela biti ona svekrva iz viceva, pa sam se povlačila, ćutala, gutala knedle.
Pre dve godine, zdravlje je počelo da mi popušta. Dijagnostikovali su mi dijabetes, a onda i srčane probleme. Nisam više mogla da radim. Stan koji sam nasledila od roditelja u Užicu morala sam da prodam da otplatim dugove i platim lečenje. Ostala sam bez ičega, osim Vukašina. Nazvala sam ga, glas mi je drhtao: "Sine, trebala bi mi tvoja pomoć. Nemam više gde. Mogu li da dođem kod vas dok ne stanem na noge?"
Nastala je tišina. "Mama, znaš da je stan mali… Bojana je trudna, treba joj mir. Možda da nađeš nešto blizu, pa ćemo ti pomagati koliko možemo?" Osetila sam kako mi tlo izmiče pod nogama. "Sine, pa ja sam tvoja majka…" prošaptala sam. "Znam, mama, ali... nema ovde mesta za tebe."
Nisam plakala. Ne odmah. Samo sam sedela i gledala u zid. Ceo život sam ga štitila, žrtvovala se, a sad – nema mesta za mene. Prijateljica Marija mi je rekla: "Ne zameri mu, deca danas drugačije razmišljaju. Moraš biti jaka." Ali kako biti jaka kad ti se srce raspada?
Pronašla sam sobicu u domu za starije u Zemunu. Prvi dan kad sam došla, osećala sam se kao da sam umrla, a da to niko nije primetio. Sobe su male, ljudi tihi, svako nosi svoju tugu. Ponekad sedim s gospodinom Mirkom iz Čačka, pričamo o prošlim vremenima. "Znaš, Ružice, deca nas vole, ali imaju svoje živote. Ne možemo ih kriviti," kaže mi. Klimam glavom, ali u meni vrišti pitanje: gde sam pogrešila?
Vukašin me posećuje jednom mesečno, ponekad dovede unuka. Mali Tadija mi potrči u zagrljaj, a Bojana stoji na vratima, gleda na sat. "Mama, ne možemo dugo, Tadija ima trening." Vukašin mi donese voće, pita kako sam, ali u očima mu vidim nelagodu. Kao da se boji mog pogleda, kao da ga podsećam na nešto što ne želi da prizna.
Jedne večeri, dok sam slagala stare fotografije, pronašla sam sliku na kojoj Vukašin i ja stojimo na obali Đetinje, smejemo se, on me grli. Suze su mi same potekle. Setila sam se svih onih noći kad sam mu grejala mleko, kad sam mu šila kostim za maskenbal, kad sam ga tešila zbog prve nesrećne ljubavi. Gde je nestao taj dečak? Gde sam nestala ja?
Ponekad sanjam Ivicu. U snu mi kaže: "Ružice, nisi ti kriva. Dala si mu sve. Ali deca nisu naše vlasništvo." Probudim se s knedlom u grlu. Možda je Ivica u pravu. Možda sam previše očekivala. Možda sam ga previše volela, pa nije naučio da voli mene kad mi je to trebalo.
Nedavno sam pokušala da razgovaram s Vukašinom. "Sine, znaš li koliko mi fališ? Znaš li koliko mi značiš?" Izbegavao je moj pogled. "Mama, ne mogu sad o tome. Imam previše briga. Znaš da te volim, ali…" Ali. Uvek to ali.
Sada sedim ovde, među strancima, i pitam se – ima li još neko ko se ovako oseća? Jesam li jedina koja je izgubila svoje mesto u životu sopstvenog deteta? Gde smo pogrešili mi, roditelji, ili su vremena jednostavno takva?
Možda je vreme da pronađem svoje mesto, makar ono bilo samo u mojim uspomenama. Ali jedno ne mogu da prestanem da se pitam: Je li moguće da za majku koja je dala sve – više nema mesta? Ili smo svi mi, na kraju, samo gosti u životima svoje dece?
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)