Sara ima 35 godina, psiholog je i došla je iz Ameriku u Rumuniju pre 17 godina, kao volonter, zatim je ostala i ne planira da se vraća. Usvojila je šestoro dece iz Rumunije i ima je još četvoro kao hraniteljka - ovo je njena priča!
Da li smatrate da je preteško sa dvoje ili troje dece? Šta mislite koliko imate obaveza sa 8 mališana? Sara Nikol Smit je mlada žena američkog porekla koja pronalazi ogromnu radost u žongliranju sa svakodnevnim izazovima koje donose deca koju je usvojila ili ima u hraniteljstvu. "Ja sam iz Vilmingtona, Severna Karolina. Prvobitno sam želela da postanem neonatolog. Odlučila sam da promenim svoj put i bavim se psihologijom. Dok sam bila na fakultetu, došla sam ovde i bila šokirana napuštenim bebama u bolnici. Vratila sam se dve godine, ali sam znala da me Bog zove da ostanem duže", ispričala je Sara za portal clickpentrufemei.ro. Godine 2012. otvorila je svoje udruženje "Sidro nade" i počela svakodnevno da radi sa napuštenim bebama iz bolnica i centara za hraniteljstvo.
Oduvek je volela malu decu
Čak i ako nije iz velike porodice, decu je volela od kada zna za sebe, a od svoje 12. godine se bavila čuvanjem dece (nije bila dadilja). Nije planirala da ima osmoro dece kao samohrana majka, samo je Bog tako hteo.
Postepeno se njena kuća ispunila smehom mališana, kako kaže: "Jednostavno su došli kod mene. Godine 2013. bila sam u poseti napuštenim bebama i vezala sam se za dečaka plavih očiju Stefana. Kada sam ga prvi put držala, osetila sam da moram da ga vodim kući, ali on nije imao izvod iz matične knjige rođenih, jer njegova biološka majka nije imala uverenje. Tada su lekari ustanovili da ima srčani problem i premestili ga na intenzivnu negu. Jednostavno sam videla kako se život gubi iz njega. 19. januara 2014. otišao je. Prethodne noći sam ga mazila i pogledao me tužnim očima kao da je hteo da mi kaže da odlazi".
Dva meseca nakon što je izgubila Stefana, rođen je Aleks, prvo dete koje je donela kući. Imao je braću i sestre u hraniteljstvu, a majka im je živela na ulici. Rođen je sa nekim tegobama i prvih meseci su išli u bolnicu dva puta dnevno na tretmane.
Dete koje je poslao anđeo
Uprava za socijalnu pomoć je 2015. godine obavestila da će Stefanova majka ponovo da se porodi. Sara se seća toga kao da je bilo juče: "Odmah sam potvrdila. Bilo je svejedno da li će biti zdrav i kog će pola biti. Znala sam samo da je to poslao moj Stefan. U avgustu 2015. rođena je Anais, zdrava, veoma dobro dete. Voli balet i jahanje".
Kada je Anais napunila dve godine, uspela je da dobije njen izvod iz matične knjige rođenih, nabavila joj pasoš i otišli su u Ameriku na tri meseca, gde je pohađala kurs terapije zasnovane na privrženosti, TBRI (Trust Based Relationship Intervention), za decu sa traumom.
Porodicu je uvećavala iz godine u godinu
Porodica se 2017. godine uvećala sa Feliksom, dvomesečnom bebom. Aleks je pokupila i odmah donela kući. "Kada sam ga uzela, videla sam da ima Daunov sindrom i zaljubila sam se u njegove oči. Znala sam da će završiti u centru za hendikep, sa nula šansi za usvajanje. Sada ima šest godina i jako je sladak", rekla nam je. Godine 2018. pridružila im se Kristina, koja je bila podvrgnuta operaciji srca u Italiji i zahtevala je mnogo tretmana. Ona ima sedam godina i najaktivnija je.
Sledeća je došla Elizabet, Aleksova sestra, koja je živela u domu skoro tri godine. Voli gimnastikui izvođenje. Posle nje su došle Adelina i još jedna devojka sa malformacijom usta i nepca. Kako kaže, imala je san kao znak od Boga i ubedio je da i nju uzme. Imao je problema sa srcem, mikrocefaliju sa zatvorenim fontanelom sa dva meseca i problema sa ustima. Sara se seća: "Mnogo sam plakala zbog nje. Mučili smo se sa hranjenjem iz flašice, ali ona se ugojila i zatvorile su mu usne i nepce. To zadivljuje doktore." Posle nje je došla Sofija, paralizovana devojčica, za koju je saznala prošlog februara. Najmanja je od svih.
Kako ima vremena da se posveti svakom detetu:
Sari u hrani pomaže ugostiteljsko preduzeće, od ponedeljka do petka, ali svi u kući imaju uhodane poslove: "Deca skupljaju igračke, a odrasli su naučili da pomažu. Svako ima napisan posao na frižideru. Najteže je tuširanje, pa aktivnosti, terapije i doktori. Ako ostanem kod kuće sa svih osam sam, nije tako teško, ali sa putovanjem jeste. Već nekoliko meseci neko mi pomaže u aktivnostima i prevozu".
Praznici sa proširenom porodicom
Sara objašnjava da su je njeni roditelji uvek podsticali da čini ono na šta ju je Bog pozvao. Mnogo puta su dolazili u posetu Rumuniji. Prošle godine su bili kod njih za Božić dva meseca. "Svake godine kitimo jelku. Gledamo sezonske filmove i pijemo toplu čokoladu. U decembru idem sa njima u pozorište ili operu."
Za Božić se svi oblačimo u iste pidžame i pravimo tortu sa natpisom "Srećan rođendan, Isuse!". Želim da znaju zašto slavimo Božić", napisala je ona. Upitana da li ima još mesta za još dece, ona je odgovorila da bi stala na osam, ali ne zna šta će biti u budućnosti.
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)