Aspergerov sindrom je poremećaj iz autističnog spektra koji podrazumeva poteškoće i ograničenja osobe u društvnoj interakciji, kao i stereotipna interesovanja i aktivnosti. Kod dece sa Asperegovim sindromom nema zastoja u jezičkom i kognitivnom razvoju, što ga razlikuje od klasičnog autizma. To su deca koja imaju normalnu ili visoko razvijenu inteligenciju, ali im nedostaju veštine neverbalne komunikacije i poseduju teškoće u interakciji sa drugima.
Mama dvoje dece iz Rusije ispričala je kako izgleda odgajati dete sa Aspergerovim sindromom i sa kakvim izazovima se suočavala:
"Zovem se Oksana, imam 40 godina. Udata sam, imam dvoje dece. Najmlađi, desetogodišnji Vadim, ima genetsku bolest, Aspergerov sindrom. Pre rođenja mog sina, u mom okruženju nikada nije bilo dece sa bilo kakvim problemima. Ali naišla sam na dosta "čudnih" mladih ljudi koje sam smatrala izuzetnim, neshvaćenim, neprepoznatim. Sada shvatam da su to bili samo "posebni" mladi ljudi koji su imali neku vrstu psihijatrijske dijagnoze.
Vadik je rođen kada je najstarija ćerka imala 4 godine. U početku ništa nije slutilo da će sin imati problema. Jedino što je pri rođenju imao mnogo velikih mladeža po celom telu. Naš doktor je skrenuo pažnju na ovo, ali je odlučio da tome ne pridaje veliki značaj.
Sin je bio veoma miran, ali se od treće godine pojavio bes, tvrdoglavost i hiperaktivnost. Postao je uporan, pojavila su se teška stresna stanja. U vrtiću, posle letnjeg raspusta, pitali su me: "Šta si radio sa Vadikom? Dete je promenjeno".
Prvi epileptični napad desio se kada je moj sin imao 4 godine. Ujutro se preselio u moj krevet, a kroz san sam osećala ritmičke pokrete. Napad je bio klasičan, ne baš dug, sa penom na ustima. Pozvala sam hitnu pomoć. Nisam znala šta je autizam. Ništa slično nije bilo u mom okruženju, to je bila spontana mutacija. Vest o ovoj bolesti prihvaćena je relativno mirno. Moj muž je, za razliku od mene, bio u strašnom šoku, povukao se u sebe.
Nisam ljuta na one koji su otišli
Najstarija ćerka je na sve bolno reagovala. Potpuno sam je napustila, nisam mogla da je vodim u muzičku školu i na rzne aktivnsoti. Veoma voli Vadika, ali se plaši njegove nepromišljenosti i agresije. Nisam se plašio da pričam o dijagnozi mog sina - govorila sam o tome otvoreno. I kada sam to radila, osećala sam se bolje. Sa porodicom i prijateljima sam mogla da komuniciram samo na ovu temu. Iz mog kruga poznanika ostale su 2-3 porodice koje su bile spremne da podele moj bol. Ne mrzim one koji su se distancirali, napustili naše živote. Samo su uplašeni. Pronašla sam organizaciju koja podržava porodice sa sličnim problemima. Bilo ih je lako pronaći, a najvažnija podrška je to što možete otvoreno razgovarati o svojoj situaciji sa ljudima koji su prošli ili prolaze kroz slične stvari.
U vrtiću, Vadim je prebačen u grupu specijalizovanu za hiperaktivnu i autističnu decu. Kada se postavilo pitanje o školi, muž je želeo da Vadim ode u dobru instituciju u kojoj je i sam nekada učio. Ali doneo sam jednu od najvažnijih i ispravnih odluka u svom životu - poslao sam sina u specijalizovanu školu na periferiji grada. Ona je super. Ima sve uslove za učenje takve dece: mala odeljenja, školovani medicinski radnici. Ako Vadim ima epileptični napad, odvode ga u ambulantu i tamo me čeka. Odlično osoblje, iskreno voli svoje đake i uvek je spremno da razume i podrži dete.
Visoka inteligencija i zaostajanje u emotivnom razvoju
Specifičnost Vadimove percepcije informacija, kao i kod mnoge takve dece, jeste da ih treba podeliti na najjednostavnije komponente i pažljivo rasporediti i analizirati. Vadim je veoma nadaren, od pete godine slaže sam Rubikovu kocku, bilo koje kockice, trenutno rešava zagonetke. Savršeno se snalazi sa brojevima i rešava najteže zadatke. Najteže mu je percepcija informacija po sluhu. Čita dobro, ali ne upija ono što je pročitao.
Aspergerov sindrom je oblik autizma. Ovo je veoma "kreativna" bolest koja se manifestuje na različite načine u zavisnosti od osobina ličnosti osobe. Vadim, ako želi i pokušava, može se ponašati savršeno. A ako ne želi, može da opsuje, viče, da postane agresivan. Pokušavam da svom sinu prenesem da svet nije loš, da ponekad i sam preplaši ovaj svet. Ovo ga navodi na ozbiljno razmišljanje. Mislim da svaki autista ima svoj svet, u kome sve može biti dozvoljeno. Ponekad imam osećaj da može da mi pročita misli.
Ali, nemoguće je ostaviti sina samog kod kuće ili ga pustiti napolje samog, opasno je zbog rizika od epileptičnog napada. Trudim se da budem uz njega skoro sve vreme. Trenutno ne radim i ne planiram da se negde zaposlim, jer u svakom trenutku može doći do napada.
Vadim praktično nema prijatelja. U emocionalnom razvoju zaostaje za vršnjacima tri godine. Dobro oseća među mlađom decom ili sa decom koja imaju klasični autizam. Tada njegova aktivnost pada na njihovu pasivnost, oni se dopunjuju. Sin je izraziti lider, dolazi u sukob sa svakim ko dovodi u pitanje njegov autoritet, bilo da se radi o drugom detetu sa liderskim sklonostima ili čak o tati.
Teško je pomiriti se sa dijagnozom
Sada Vadimovoj bolesti više ne pridajem toliki značaj kao ranije. Živim za danas. Skoro sam prihvatila detetovu dijagnozu, ali ne mogu da se pomirim sa tim. Veoma mi je teško da shvatim da on možda neće imati svoju porodicu, da će mu biti teško da uredi svoj život. Razmišljam o Vadimovoj budućnosti tako da ću biti uvek tu uz njega, da će se razvijati u oblastima u kojima je sjajan, nadam se da će biti okružen dobrim ljudima koji će se truditi da ga razumeju i da će imati svoj srećan svet.
Izvor: Yumama