Mali, ali ipak značajan, procenat roditelja danas kaže da bi voleli da se nikad nisu odlučili za decu. Porodice koje ovako žive obično imaju velike poteškoće.
Mama Keri kaže da iz današnje perspektive žali što je rodila decu. Bilo je, kaže, par godina kad joj je majčinstvo pričinjavalo zadovoljstvo, ali sada se sve svodi na to da se zaključa u sobu i pita se "Ko sam ja? Šta ja uopšte radim ovde?".
"Ne mogu da radim jer moram da čuvam decu. Imaju 12 i 10 godina i moram svakodnevno da ih vodim u školu, vraćam odatle i potom vodim na terapije zbog njihovih poteškoća", priča Britanka Keri za "Atlantik".
"Često maštam o tome kako konačno odlazim da posetim svoju dragu prijateljicu na Havajima i prosto se nikad ne vratim kući. Naravno, ne želim da otkrijem svoje puno ime jer je tabu priznati ovako nešto", kaže Keri.
Kada je kompanija Galup 2013. godine sprovela anketu u Americi, pitanje koje su postavili roditeljima jeste koliko bi dece, iz sadašnje perspektive, voleli da imaju. Čak oko sedam procenata odgovorilo je "nula dece". U Nemačkoj je isto pitanje postavljeno 2016. godine i osam procenata roditelja izjavilo je da, kada bi mogli da vrate vreme, ne bi imali decu. Isto pitanje postavljeno je i Britancima - oko osam odsto roditelja zažalilo je što je dobilo decu.
U Poljskoj je nedavno sprovedeno slično istraživanje. Konrad Pjotrovski, asistent profesora psihologije na SWPS univerzitetu, kaže da između 11 i 14 odsto Poljaka žali što ima decu.
Kada ukombinujete ove brojke, ispostavlja se da milioni ljudi širom sveta žale što su roditelji.
Nesigurnost zbog izbora roditeljstva neće nužno naškoditi detetu, ako ni sam roditelj nije siguran da li žali zbog svoje odluke ili ne. Međutim, u slučajevima kada roditelj duboko i istinski žali, cela porodica trpi. Porodični terapeut Kara Hop kaže da deca mogu da trpe posledice emotivnog zanemarivanja ako je stalno primetno da roditelj prosto ne želi dete.
Nijedna od spomenutih studija nije pitala roditelje da li postoji konkretan razlog zašto žale što su roditelji, ali eksperti veruju da postoje dva ključna faktora koja izazivaju to osećanje.
Prvi razlog - "sagorevanje"
Jedno je "sagorevanje". Roditelji mogu da se toliko posvete deci da na kraju budu iscrpljeni i osećaju da ne dobijaju dovoljno zauzvrat. To je slučaj sa Keri čija deca imaju autizam. Roditelji koji se nađu u takvoj situaciji često za sebe misle da su dobri staratelji, ali ne i dobri roditelji, pa često govore stvari poput "Ja nisam za decu", ili "Volim svoju decu, ali ja prosto nisam dobra majka".
"U takvim situacijama, roditelji često ne žele da budu roditelji jer nemaju ni priliku da budu - savršeni roditelj", kaže Izabel Roskam, psihološkinja iz Belgije. Tu su i slučajevi kada su roditelji u teškoj finansijskoj situaciji ili slučajevi roditelja koji su u detinjstvu prošli kroz traume - takvi roditelji, kaže Roskam, često osete žaljenje što su i sami roditelji. Osećaj sagorevanja može da bude prolazan i žal ne mora da bude konstantan. Ali, Konrad Pjotrovski ukazuje na to da što je veći jaz između zahteva deteta i resursa kojima roditelj raspolaže, to je veće žaljenje roditelja što je dete uopšte dobio.
"Roditeljski žal" povećao se u toku pandemije, kaže Izabel Roskam. Nedavno je univerzitet Tilburg u Holandiji sproveo istraživanje na tu temu. Konačni rezultati nisu još zvanično objavljeni, međutim pokazalo se da je došlo do porasta ovog "sagorevanja" - sa nekadašnjih 2.7 posto u Holandiji prema podacima iz 2018. i 2019. godine, sada ima 4,9 odsto roditelja koji su iznureni.
Laura van Dernut Lipski iz Holandije kaže da je primetan porast roditelja u Holandiji koji žale što imaju decu.
"Mnogi misle da nisu dovoljno dobri i da nešto nije u redu sa njima. Roditelji koji osete da su sagoreli češće će decu zanemarivati ili biti nasilni prema njima. Deca čiji su roditelji sagoreli često su depresivna i anksiozna", kaže ona.
Drugi razlog - nikada nisu želeli decu
Drugi razlog koji stoji iza "roditeljskog žala" je činjenica da ima roditelja koji nikada istinski nisu želeli decu. Meri iz Južne Dakote je majka dvoje dece i kaže da je primer takvog roditelja. Ona je 2014. godine slučajno zatrudnela. Međutim, na svet je došlo mrtvorođenče. "Dozvolila sam da me hormoni i trauma zavedu i poželela sam da ponovo zatrudnim i da ovog puta uspe", kaže Meri. Rodila je zdravog sina a onda je devet meseci kasnije ponovo slučajno zatrudnela.
"Mrzim to. Prosto, ne volim decu. Naravno, trudim se da to ne primete. Provodim mnogo vremena sa njima, pročitala sam mnogo knjiga o roditeljstvu i držim se svih pravila i saveta. Međutim, sve vreme razmišljam o tome koliko bih bila srećnija kada ih ne bi bilo i odbrojavam dane kada će porasti i ja ponovo biti slobodna. Kada mi se prijatelji koji imaju tinejdžere žale što su im deca potpuno samostalna, mislim samo o tome koliko su srećni", kaže Meri. Meri je zbog svojih osećanja išla i na psihoterapiju.
"Nije ni postporođajna depresija, niti sagorevanje. Ovo nije faza, nažalost", kaže.
Odna Donat, sociološkinja iz Izraela i autorka knjige "Majke koje su zažalile", kaže da postoji ovaj drugi izvor roditeljskog žala. Ona je u svrhu istraživanja razgovarala sa 10 očeva koji su zažalili što su dobili decu. Osmorica njih izjavili su da su pristali na decu da bi udovoljili svojim partnerkama. Žene koje je ispitivala su istinski žalile što imaju decu, čak i kada su imale sve uslove za njihovo odgajanje. "Prosto, decu vide kao uvek prisutan teret koji nose sa sobom", kaže.
Ovakva osećanja ostavljaju trag na celu porodicu. Kara Hop kaže da ima pacijentkinja na kojima se vidi da dolaze iz takvih porodica. "Kao mala, pitala se šta nije u redu sa njom. Kako je odrastala, a i uz pomoć psihoterapije, shvatila je da nije ona kriva", kaže Kara.
Ima ljudi koji zaista nisu materijal za roditelje. Ako ipak postanu roditelji, pate i oni i deca. Međutim, moguće je i da bi slučajevi "roditeljskog žala" bili smanjeni kada bi roditeljstvo bilo lakše. Bolji uslovi na poslu, veća podrška porodice, veća podrška društva, materijalni dodaci. To su samo neke od stvari koje bi mogle da pomognu. Tu su i nerealna očekivanja društva. Mnogi roditelji se stide da govore o svojim osećajima. Ženama se govori da je samo prvi period težak, da će se posle navići, da je majčinstvo njihova najveća svrha. Ako se ne pokažu društvu kao savršene majke, govoriće im se da su sebične, oštećene ili oba. Majke onda ne govore iz straha da će biti osuđene. Misle da su same u tome, nesvesne da postoji zastrašujuć broj majki koje misle isto to ali se takođe plaše da o tome govore naglas.
yumama/zena.blic