Odrasla deca koja odluče da prekinu komunikaciju i distanciraju se od roditelja često to čine kao poslednje sredstvo jer veruju da način na koji se njihovi roditelji pojavljuju u njihovim životima nanosi više štete nego koristi. Iako se osobine roditelja čija odrasla deca ne kontaktiraju razlikuju na individualnom nivou, postoje određene zajedničke karakteristike koje su često ukorenjene u pravima i emocionalnoj nepovezanosti.
Prema studijama koje citira Psichology Today, otuđenje roditelja traje u proseku devet godina. U proseku, odrasla deca koja nemaju kontakt sa svojim majkama imaju tendenciju da budu otuđena od njih više od pet godina, a ona koja su otuđena od svojih očeva imaju tendenciju da to čine više od sedam godina. Iako otuđenje nije uvek trajno, to ukazuje da uspostavljeni odnos između roditelja i njihove dece više nije funkcionalan.
Evo 9 osobina roditelja čija odrasla deca često ne kontaktiraju kada odrastu:
1. Nedostaje im empatija
Roditelji čija odrasla deca često nemaju kontakt obično nemaju empatiju, što znači da se bore da prepoznaju tuđe emocije. Kako je sertifikovani trener za život i odnose Mici Bokman objasnio, neko kome nedostaje empatija često osuđuje emocije drugih ljudi. Oni ne žele ili ne mogu da razumeju svoja osećanja, tako da nemaju neophodnu propusnost ili perspektivu kako se drugi ljudi osećaju.
Bokman je primetio da se ljudi kojima nedostaje empatija često bore da održe odnose na duži rok. Ranjivost je ključna komponenta bliskih veza, što ljudi bez empatije ne mogu da pokažu. Takođe im je teško da shvate kako njihovo ponašanje utiče na druge, zbog čega neempatičan roditelj možda ne razume zašto je njegovo odraslo dete donelo odluku da ode bez kontakta.
Kontrolisanje je još jedna osobina roditelja sa kojima njihova odrasla deca često nemaju kontakt kada odrastu. Vrlo je moguće da su se roditelji koji su bili prisutni i dostupni dok su njihova deca bila mala navikli da donose važne odluke za njih i da su se borili da priznaju svoju nezavisnost kada postanu odrasli. Možda će pokušati da upravljaju životima svoje odrasle dece, stvarajući napetost.
Njihova kontrološuća priroda može da se pokaže na različite načine. Možda ne odobravaju karijeru svog odraslog deteta ili izbor partnera. Možda se čak i ne slažu sa roditeljskim stilom svoje odrasle dece i pokušavaju da podriju kako ih vaspitavaju. Roditelji koji kontrolišu možda ne misle da rade nešto loše, ali ako nisu voljni da se povuku i promene svoje ponašanje, njihova odrasla deca će verovatno prekinuti odnos sa njima.
3. Ignorišu granice svoje dece
Roditelji čija odrasla deca često nemaju kontakt kada odrastu imaju tendenciju da ignorišu granice. Oni ne poštuju potrebu svoje odrasle dece za prostorom ili njihovu želju da uspostave autonomni identitet, koji je odvojen od načina na koji su odgajani. Roditelji bez granica često previđaju ili prekoračuju granice koje su njihova odrasla deca postavila, što neminovno dovodi do duboko skrivenog negodovanja.
Prema razvojnom psihologu dr Lusi Blejk, oko 20 odsto odraslih doživljava otuđenje od oca tokom celog života, a 9 odsto je otuđeno od majke.
Kao što je dr Blejk primetio: "Iako to može biti izuzetno bolno i teško za ljude, postoje načini na koje otuđenje osigurava bezbednost i dobrobit ljudi."
Poštovanje granica je od suštinskog značaja za zdrave odnose. Kada roditelji više puta odbijaju da priznaju granice svoje odrasle dece, rizikuju da budu odsečeni od njihovog života.
4. Preziru osećanja svoje dece
Roditelji koji odbacuju emocionalna iskustva svoje odrasle dece često se udaljavaju od njih. Oni nipodaštavaju njihova osećanja tako što svoju decu etiketiraju kao previše osetljivu ili im govore da preteruju ako izraze kako se osećaju. Odrasla deca koja osećaju da ih roditelji ne čuju ili ih ne podržavaju mogu se boriti da ostanu povezana sa sobom, što često može dovesti do toga da ne budu u kontaktu.
Deca moraju da se osećaju potvrđeno od strane svojih roditelja, čak i u odraslom dobu. Roditelji koji su otvoreno kritični ili osuđuju svoju odraslu decu zato što dele svoje ranjivosti često im ne ostaju bliski. Pretpostavimo da roditelji umanjuju emocije svoje dece ili tvrde da problematično iskustvo i nije tako loše. U tom slučaju, njihova deca mogu da postave emocionalnu ili fizičku distancu između kao vid samozaštite.
5. Preterano zavise od svoje dece
Roditelji koji se previše oslanjaju na svoju odraslu decu za emocionalnu ili praktičnu podršku često time "izazivaju" period otuđenja od njih. Imajući nezdravu zavisnost od svoje odrasle dece da bi ispunili sve svoje potrebe, roditelji stvaraju napeto okruženje koje je dugoročno neodrživo.
Prema Institutu za dobrobit Berkli, zavisna veza je "ekstremna bliskost koja ograničava autonomiju i zamagljuje emocionalne granice između pojedinaca u vezi".
Kada su odrasla deca "zapetljana" u zavisnom odnosu sa roditeljima, obično im se ne daje prostor koji im je potreban u detinjstvu da se razlikuju od roditelja i utvrde sopstveni identitet. Ovakve porodice obično pokazuju visoku emocionalnu reaktivnost, posebno kada roditelji vide da njihove potrebe nisu zadovoljene.
Bilo da zovu više puta dnevno ili očekuju strogo pridržavanje porodične tradicije, roditelji koji previše zavise od svoje odrasle dece često guraju od sebe svoje naslednike, čak i kada to svesno ne žele.
6. Ne nude ohrabrenje
Kada roditelji ne nude svojoj deci ohrabrenje ili emocionalnu podršku, njihova deca često odrastaju i prekidaju kontakt sa njima. Da bi razvila zdrav osećaj samoefikasnosti i sopstvene vrednosti, deca moraju da se osećaju prihvaćeno od strane svojih roditelja. Dok roditelji koji su previše kritični prema svojoj deci aktivno narušavaju njihovo samopouzdanje, roditelji takođe mogu da povrede svoju decu i tako što su distancirani i nepovezani.
Trener za sastanke Erika Džonson je istakla: "Jedan uobičajeni razlog zašto se odraslo dete može otuđiti od roditelja je spoznaja da je veza koju žele nedostižna. Kao deca, često tražimo ljubav, poštovanje i ponos svojih roditelja", objasnila je ona, napominjući da u odraslom dobu "možda otkrijemo da su naši napori uzaludni, što dovodi do osećanja beznađa i nedostojnosti".
"U početku, ovo razdvajanje deluje neprirodno i grubo, ali vremenom omogućava lično isceljenje i rast", zaključila je Džonsonova.
7. Roditelji sebe vide kao žrtvu
Još jedna osobina roditelja čija odrasla deca često prekidaju kontakt sa njima kada odrastu je večna žrtva. Oni krive druge za svoje probleme, uključujući svoju decu, i odbijaju da se izvinjavaju kada su napravili grešku. Postavljajući sebe kao one koji su povređeni, izbegavaju potrebu da sebe smatraju odgovornim za svoje ponašanje.
Pošto ne priznaju svoju ulogu u bilo kakvim porodičnim sukobima, njihova odrasla deca se na kraju osećaju kao da su odgovorna za upravljanje emocijama svojih roditelja, što često može da dovede do toga da imaju otuđen odnos.
8. Emocionalno su nedosledni
Emocionalno nedosledni roditelji obično ne ostaju blizu svoje odrasle dece, jer njihovo ponašanje stvara nestabilno i napeto okruženje. Roditelji koji nisu u stanju da regulišu sopstvene emocije imaju tendenciju da se menjaju između ljubaznosti i podrške i distanciranja ili potpuno okrutnog ponašanja. Njihova emocionalna nestabilnost zbunjuje decu jer ne znaju koju verziju svojih roditelja da očekuju.
Roditeljska nedoslednost može da poremeti emocionalni razvoj dece, što može da ima veliki uticaj na njih čak i nakon punoletstva. Možda ne znaju kako da formiraju odnose sa sigurnim stilom privrženosti jer nisu imali siguran odnos sa svojim roditeljima. Odrasla deca sa nedoslednim roditeljima mogu doneti tešku odluku da ne kontaktiraju sa njima kada odrastu kako bi sebi dali prostor za isceljenje.
9. Oni održavaju sukobe
Roditelji čija odrasla deca često nemaju kontakt sa njima kada odrastu imaju tendenciju da produžavaju sukob. Njihovo haotično prisustvo čini da se njihova deca osećaju pod stresom ili emocionalno iscrpljena, što ih često dovodi do toga da prestanu da kontaktiraju kada odrastu. Stvaranje nepotrebne drame dovodi njihovu odraslu decu u tešku situaciju u kojoj ne žele da učestvuju.
Roditelji koji su skloni izazivanju sukoba mogu se osloniti na različite taktike, poput izdvajanja jednog od dece kao mezimca ili okreanje braće i sestara jedni protiv drugih kako bi dobili podršku. Da bi zaštitili svoj mir, njihova deca se distanciraju, što često znači da nemaju kontakt sa roditeljima.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
