'To što se odselila ne znači da te manje voli': Tužna priča o dečaku kog je mama napustila

Nemam odgovore na sva pitanja.

I to velikog, važnog odgovora. Grčevito sam pokušavala da se setim se šta bih mudro i najsličnije istini mogla reći, ali dva oka čiji je pogled bio usmjeren ravno u moje oči me je obeshrabrivao.

Znala sam da ništa približno istini neće proći, jer istina je toliko očigledna i ostaje samo bolno očekivanje da bude izgovorena.

Listajući neke starije fotografije, što je često radio u poslednjih par dana, naišao je na onu skrivenu negde u sjećanjima. Fotografija zaboravljena, ali ne i događaji i emocije u vezi sa njom.

On i njegova majka uslikani tokom uobičajenog puta od vrtića do kuće. Dva vesela mila lika. Sada toliko sete izaziva taj svakodnevni, tada ni po čemu poseban, trenutak.

"Vidiš, sada kad se setim tog vremena shvatam da sam više nego u bilo šta bio siguran da nas ništa ne može razdvojiti."

Tako je izgovorio te reči, da je moje "Zašto to kažeš? Pa vas ništa ne može razdvojiti", djelovalo toliko bledo i beskorisno, čak lažno i iritantno, da sam poželela da sam malo zaćutala.

"Sećaš li se kako je plakala kad je odlazila? Kad mi je obećala da je to samo na par meseci i da će brzo proći?"

Klimnula sam.

"Da li si primetila da odavno nije zaplakala ni kad odlazi nakon kratkog boravka ovde, ni kad se čujemo preko neta?"

"To ne znači da joj nije teško."

"A, da li neko kome neko drugi puno nedostaje može da odabere da živi hiljadama kilometara daleko od njega?"

"To što se odselila, ne znači da te imalo manje voli."

"Ne znači ni da me voli dovoljno."

Ostala sam zatečena. Posmatrala sam ga kao dete, a sada se nalazim pred osobom koja mi postavlja pitanja i daje odgovore koji su sve samo ne nezreli, iza koji se kriju duboko promišljanje i emocije.

Kada je moja sestra odlazila na rad u inostranstvo, u počeku planirano na par meseci, mislila sam da je razgovor sa sestrićem jedan od najtežih kojem ću prisustvovati. Tešilo me je što postoji rok i što nisam glavni akter u smišljanju ideja kojim će se zavarati zbunjena mala glava prvih nekoliko dana.

Po povratku, uslijedio je njen drugi odlazak, pa treći, četvrti. I taman kad smo počeli da se privikavamo i funkcionišemo, imajući nadu da će baš taj biti poslednji pre njenog konačnog povratka kući, saopštila nam je da se udala tamo daleko i da je u drugom stanju.

Šok koji sam osetila nije bio zbog moje vizije kako bi ona trebalo da vodi svoj život, niti zbog neusaglašenosti iste sa tokom događaja, niti zato što, iako sam joj sestra, smatram da imam pravo da je sa 30+ godina učim šta treba da radi.

Šok je bio rezultat momentalnog spoznavanja haosa koji se dešava u srcu i mozgu jednog malog čoveka, koji tek što je zagazio preko praga tinejdžerskog doba, čiji pogled nije uspevao prikriti sve ono što usta jesu.

Pričala mu je kako ga voli najviše na svetu, kako ne može bez njega da živi, kako će on dolaziti kod nje i ona kod njega kad god to bude moguće, kako će čim završi srednju školu preseliti se kod nje. Plakala je, a on ju je samo nemo gledao. Na njenu molbu da kaže nešto, postavio je pitanje:

"Da li je to obećanje?"

"Naravno da jeste", kao da je sa olakšanjem dočekala.

"Isto kao i ono da ćeš ostati samo par meseci? Isto kao ono koje si svaki put davala da je to poslednji put da odlaziš?"

Zaćutala je.

Uskočio je njegov otac sa nekom šalom i idejom. Naizgled opustio atmosferu. Ali, to je bio samo privid. Misli i emocije su ključale u svima nama.
Ipak, najgore je njemu. Oseća se iznevjerenim. Ima oca koji mu je posvećen kao nijedan kog sam videla, ima mene i moju porodicu, bake, deke, ali...

Ljubav na daljinu između majke i deteta u periodu njegovog sazrevanja je previše komplikovana relacija i previše zahtevna da se pravilno postavi.

"A, šta misliš", prenu me pitanjem, "Hoće li i to drugo dete biti u stanju da ostavi ako joj se nekad učini zanimljivijim život na nekom drugom mestu"

"Ne ostavlja ona tebe, ti si joj u srcu", floskula, tek da ćutanjem ne dam nagoveštaj opravdanosti njegovog pitanja. Izgleda da je upravo tako to i doživeo i nastavi kao da ništa nisam rekla:

"Dok ga bude kupala, uspavljivala, igrala se i provodila vreme sa njim, da li će se setiti da je isto radila sa mnom? Da li ću joj malo više nedostajati tada, da li će joj biti teško, da li će poželeti da istog trena sedne u avion i dođe? Ili će to drugo dete nadomestiti sve nedostajanje koje oseća prema meni?"

"Tvoje mesto u njenom srcu niko ne može zauzeti."

"Možda, ali u krilu i svakodnevnom životu, može", reče ustajući i izađe.

Ružica, Lola Magazin

Pročitajte i...