Kada sam čekala svoje prvo dete, želela sam da znam sve o toj prvoj godini sa bebom. Ispitivala sam svoju majku i prijateljice koje su rodile dete pre mene. Sve informacije sam prikupljala iz knjiga i članaka. Išla sam i na časove pred porođaj, časove dojenja, jer sam smatrala da je bolje da što više znam o svemu.

I bez obzira na sav moj trud, nisam znala sve. Umesto toga, moj suprug, moje dete i ja smo morali sve da otkrivamo zajedno - dan za danom, izazov za izazovom, trijumf za trijumfom. 

Interesantno je da, uprkos znanju na kom sam radila, najvažnije i najlepše stvari tokom te prve godine su bile upravo one koje smo sami shvatili, koji su bili jedinstveni za nas.

Naravno, znanje je značilo, i saveti lekara su bili od velike koristi, ali sam shvatila koliko je važno pratiti svoje dete, ali i svoj majčinski osećaj.

Shvatila sam i koliko su značajni saveti drugih majki. Tačno se sećam razgovora sa prijateljicom koja je malo pre mene dobila dete. Ona me je uputila da budem strpljiva sa uvođenjem flašice i da pomognem svom sinu da se privikne na hranjenje od strane drugih osoba.

Da, to je odličan savet za svaku zaposlenu majku. Iz tog razgovora sam naučila još jednu važnu stvar - to je manje važna informacija o hranjenju, koliko je važna za moj mir kada sam odvojena od sina.

Drugarica me je ohrabrila da poštujem svoja osećanja i  da dam sebi dozvolu da radim ono što je za moju porodicu najbolje - i to je totalno promenilo moj pristup roditeljstvu. Iskreno, to je samo jedna od velikih spoznaja koje sam imala tokom te prve godine, i svaka je bila propraćena velikim brojem emocija. 

Povezane vestiŽivot porodiceNemoguće je svakom detetu posvetiti potpunu pažnju i znate šta - to je sasvim u redu

Osećala sam se ponosno, ali i neobično nostalgično kako je beba učila da pije na flašicu. 

Osećala sam sa sinom te bolove rasta zubića, ali sam imala i samopouzdanja koristeći najbolje načine da mu olakšam proces. 

Kako je naučio koja je njegova cucla, tako sam bila preponosna na njega. U isto vreme sam bila i tužna shvativši da je postao samostalan.

Sada, kada pogledam unazad nakon četiri godine i još dvoje dece, ne sećam se tačno dana kada mi je sin prohodao, projekta koji sam radila prvog dana posla, pa čak ni koja mu je tačno prva reč bila (ali zapisano je u knjizi).

Ipak, sećam se kako sam se osećala pri svakom tom uspehu - sreća, neobjašnjiva ljubav, strah, iscrpljenost, a nekada i zapitanost i čuđenje. To je zaista najveći dar tokom te prve godine... a nijedna informacija koju sam učila nije me pripremila na takva osećanja.

Zapratite nas i na Instagramu!