Kada dečje reči zaustave mamino nezadovoljstvo: 'Ali dovoljno si lepa, mama!'

Bacila sam hrpu prljave odeće preko ramena dok sam tražila po sinovom ormaru levu patiku za tenis.

Ustaću ranije nego inače... Tada neko ustane sa mnom i ja opet sedim na ve-ce šolji sa detetom na krilu. Ne moram da se istuširam veče pre, mogu to ujutru... Treći dan suvog šampona... Spakovaću torbe i odvojiti im odeću. Ali obuću sam zaboravila..

I tako, eto mene na kolenima, u ormaru svog šestogodišnjaka deset minuta pred polazak, dok mi mlađi sin sedi na kuhinjskom stolu, prosipa mleko iz bratove kaše, a pas to liže po podu.

Zašto nije sklonio tu činiju malo dalje? Kako sam i ja zaboravila da pustim psa napolje?

Nekada prigrlim svoj haos. Ismejem se i prođe. U redu je.

Ovo nije bio takav dan.

Locirala sam patiku nakon pet minuta i sasvim slučajno obratila pažnju na ogledalo, gde sam uočila sebe neočešljane kose u punđi na sred glave, sa naočarima i umornim očima na neispavanom licu.

Suočila sam se sa realnošću da ću ušetati u doktorovu kancelariju kao svirepo čudovište.

Lagano sam prošla hodnik do svoje sobe, a četiri nogice su me pratile uz mantru "Mogu l ida ponesem svoje igračke, mama, mama, mama..

Brzo sam uletela u sobu i zalupila vratima. Zaustavila sam ta stopala, ali ne uzvike. Osećam kako se suze nakupljaju u mojim očima, ali nemam vremena za to danas.

Nisam organizovana.

Loša sam u organizovanju vremena.

Ja sam mama koja je kod kuće, zaustavila sam karijeru.

Zašto je Bog odabrao mene?

Oni zaslužuju mnogo više od ovoga.

Dala sam sebi dva minuta govora pred zatvorenim vratima. "Pustite mamu da se obuje i sredi malo."

Zgrabila sam šešir i maskaru da sakrijem kosu i natekle oči.

Ali dovoljno si lepa, mama!

Reči koje su doprle sa druge strane vrata su sve zaustavile. Istog trenutka sam prestala da tražim ukosnice. Prekinula sam monolog samomržnje. Jednostavno sam stala.

Otvorila sam vrata i zagrlila ih obojicu, a oni pojma nisu imali šta su uradili da me tako nasmeju, a sekund pre toga sam vikala. Oni su tu stajali spremni i čekali su.

Nisu reagovali na moj manjak fokusa. Nisu bili frustrirani. Nisu me krivili što sam im zalupila vrata pred nosom.

Samo su se prenemagali, iznova i iznova. Jer to i jeste posao tih malih stvorenja.

Ali nikad ne osuđuju i ne mrze. A zašto onda ja to radim?

Ušla sam u auto bez maskare. (Sa šeširom jesam, nećemo se praviti da to postporođajno opadanje kose ne postoji.)

Za tih dvadeset minuta vožnje sam pokušala da se prisetim svih stvari koje sam ovog jutra uradila kako treba.

Napravila sam jaja i tost. Spakovala sam dve torbe sa užinom i dodatnom odećom. Deca su se probudila u čistoj posteljini, a sada su vezani u sigurnim sedištima.

Ove obaveze možda nikom druom nisu značajne. Nisam ja objavila svoju prvu knjigu danas. Nisam započela dan jakim treningom. Nisam precrtala nijednu stavku za unapređenje kuće.

Ali, dovoljno si lepa, mama.

Na trenutak, prestala sam da razmišljam da ću biti bolja sutra, pa opet sutra, i opet sutra. Shvatila sam - već jesam dobra!

Svaki put kada obavim neku obavezu, bez obzira koliko mala bila, ne znači da treba da podižem svoje standarde.

Umesto toga, majčinstvo me je naučilo da je sasvim okej da spustim standarde s vremena na vreme, jer nisu oni sve vreme samo za mene vezani.

Ukoliko ste kao ja, sigurno očekujete da postignete isto, i to da ga doktorirate. 

Danas, bila sam ponosna na to što smo uspeli da stignemo pedijatru na vreme. Ušetala sam u hodnik sa svojim šeširom, naočarima i zahvalnošću. 

Ipak, deca nisu uvek publika, a mi nismo uvek oni koji prenose poruku. 

Nisi ti samo dovoljno lepa, mama. Ti si dovoljna!