'Umukni, glupačo': Slušam komšinkinog sina kako viče na nju i pitam se - gde je ta mama pogrešila?

Roditeljima dani prolaze u preispitivanju. Pored svih obveza, i ono malo slobodnog vremena koje uspeju da ugrabe, i njega potroše na "vraćanje filmova" i donošenje novih odluka i taktika kako bi dostigli svoj cilj - da svoje dete pretvore u čoveka. Zahvalnog čoveka.

"Slušam osamnaestogodišnjeg komšinkinog sina kako viče na nju:

"Umukni, glupačo! Izlazi iz moje sobe, debilko", i srce mi se cepa.

Gde je ta mama pogrešila? I ona je provela nesane noći uz njegovo bolesno telašce, i ona ga je hranila, vodila u školu, kupovala poklone umesto Deda Mraza, i ona strepela, brinula, volela ga, brisala suze, ljubila ubivena kolena.

Nju želim da zagrlim, a njemu da lupnem šamar po kome bi me zapamtio za ceo život kada do mene dopru kroz zid sobe njegove reči besa upućene osobi koja ga voli najviše na svetu. Pitam se: da li ga je previše volela? A, kako se može premalo ili previše voleti sopstveno dete? Je li ćutala kada je još kao mlađi digao glas na nju, terao inat ili bio tvrdoglav? Da mu nije možda previše popuštala, sve mu dozvoljavala ili je možda činila upravo suprotno? Toliko pitanja dok joj dušu razdire glas pun besa, glas deteta koje ne bira reči da bi je povredio i uvredio?

Čujem je ponekad dok ispraća sina na vratima:" Zakopčaj se, hladno je". 

"Ostavi me na miru!, dreknuo bi zalupivši vrata.

Nema goreg od nezahvalnog deteta. Nema goreg pitanja od :"Bože, gde sam pogrešila?", glasio je post.