Prvog dana sam naučila da je majčinski instinkt nezamenljiv: Priča mame koja je odmah shvatila da sa njenom bebom nešto nije u redu

"Dok sam se pripremala za svoju prvu bebu, imala sam sva moguća tipična osećanja. Nisam mogla da prestanem da sanjam kakvo će biti njeno lice i kakav će osećaj biti držati je u rukama. Kao buduća mama pitate se kako će to biti kada bebu donesete kući. Nervozni ste kakvi će trudovi biti. Više od bilo čega želite siguran, zdrav porođaj i brz povratak kući kako bi započeli život kao porodica.

Dobrodošlicu na ovaj svet našoj Kvin smo poželeli tačno u 15.15h. Porodila sam se u vodi, bez lekova i to je bio jedan od najdragocenijih trenutaka u mom životu.

Plakala je, snažno udahnula i čak se nasmejala. Babica koja je pomagala, pregledala ju je i dala joj dobre ocene na Apgar testu, zaključila je da izgleda savršeno. Sledeća tri sata smo uživali u blaženstvu sa svojom, naizgled zdravom, bebom, čak je i sisala iz prvog pokušaja.

Otprilike četiri sata nakon što se Kvin rodila, poslali su nas kući. Budući da je porođaj prošao bez komplikacija i obe smo izgledale dobro, svi su mislili da opasnosti nema. Ali, nekoliko sati kasnije, shvatili smo da je to daleko od istine.

Iscrpljeni, stavili smo bebu u kolevku kraj našeg kreveta i zaspali. Spavali smo jedva sat i po kada sam se ja probudila pitajući se zašto Kvin još nije budna. Zaspala je još davno, pre nego smo i došli kući i nijednom se nije oglasila. Uspravila sam se i pogledala u nju.

Bila sam zbunjena. Ne jede li novorođenče često u početku? Zar ne bi trebala da spava u kratkim epizodama, pa plače? Osećala sam da nešto nije u redu. Ne mogu to da objasnim, ali činilo se kao da je isključena.

Podigla sam je i stavila na grudi, pokušala sam da je nahranim. Nije želela da sisa, već je zacvilela kada sam je dotakla i povratila je po meni - još jedan čudan znak zbog kojeg sam osećala da nešto nije kako treba. Zašto je povratila kada satima ništa nije jela? Nisam mogla da shvatim šta bi moglo da bude uzrok, ali se ipak nisam mogla oteti osećaju da se ne ponaša normalno.

Što smo je više posmatrali, sve više smo se osećali nelagodno. Stavili smo je u deo kuće gde ima više svetla kako bismo je bolje videli. Pokušali smo da je probudimo, ali bila je letargična. Sami sebe smo uveravali da preterujemo. Možda smo kao novi roditelji bili paranoični. Pokušali smo da prestanemo da razmišljamo o tome da nešto ne valja, pokušali smo da se smirimo. Kada su nas otpustili iz porodilišta, rekli su da je sve u redu. Nije imalo smisla.

Tada smo primetili da je boja njene kože postala čudna. Moje srce je potonulo. To se nije moglo zanemariti niti objasniti. Ovo je bilo stvarno. Moj je instinkt bio u pravu i brzo je trebalo nešto preduzeti.

"Njena koža se pretvarala u sivu... čak su joj i prsti izgledali sivo." Glas mi je drhtao dok sam to izgovarala. Iznenada, shvatili smo da smo kući doneli bolesno dete i to nas je uznemirilo. Siva boja njene kože otkrivala je da joj kiseonik ne cirkuliše telom kako bi trebalo. Disala je, ali znali smo da se događa nešto strašno.

Našu ćerku smo ponovno držali u rukama tek kada je bila stara četiri nedelje - provela je devet nedelja u bolnici, na odeljenju intenzivne neonatalne nege. Doktorima je bilo teško da zaključe šta je tačno bio uzrok tome da se Kvin tako brzo razboli, ali najbolje objašnjenje bilo je da se radilo o više trauma koje su uzrokovale ozbiljne poremećaje u radu njenog srca i pluća.

Porođaj je nekako prouzrokovao plućnu hipertenziju, aspiraciju i upalu koje su dovele do toga da su joj pluća gotovo izgubila funkciju. Stavili su je na ekstrakorporalnu membransku oksigenaciju (ECMO), što je najinvazivniji tip lečenja srca i pluća.

Bili smo uz nju svaki dan, po čitav dan, boreći se s njom i držeći je za ručicu. Njena preslatka duša nam je dala toliko snage, snage za koju nisam znala ni da je imam u sebi.

Ona je sve to prošla iako su prognoze bile loše. Sada ima više od tri godine i ne prođe dan, a da nismo zahvalni na tome što je ostala živa. Ona je čudo. Ta mala beba koju smo tog dana doneli kući jedva je ostala živa. Zbog toga je sada svaki dan proveden s njom još dragoceniji.

Ponekad se prisetim tog zastrašujućeg dana, sećanje na to je još vrlo snažno. Neizmerno sam zahvalna što smo verovali instinktu kada nas je upozoravao da s njom nešto nije u redu. Ne mogu ni zamisliti što bi se dogodilo da smo ignorisali znakove, da smo ignorisali predosećaj.

Da mogu vratiti vreme unazad, napravila bih drugačiji izbor kako ću je roditi, bile bi duže pod nadzorom, kao što je inače običaj. Ali, naposletku, mi kao majke radimo ono što mislimo da je u tom trenutku najbolje i učimo iz svojih grešaka. Taj dan me je naučio da je moj instinkt kao majke nezamenljiv i to je nešto čemu ću da verujem do kraja života."

Kvin je kasnije dobila sestru.