Kada reči zabole: Poruka čoveku koji me je nazvao razmaženom domaćicom

Tada sam bila novopečena mama. Dani su mi prolazili u brizi o novorođenčetu, koje nije prestajalo da plače. Ti si došao u moj, tada mali, skromni dom da nam instaliraš kablovsku televiziju. Na početku činio si se kao prijatan čovek koji je, sa dozom zabave, gledao kako trčim za svojim sinom po dvorištu.

“Ne, trenutno sam kod kuće sa svojim sinom”, objasnila sam.

“Znači domaćica si i imaš samo jedno dete?” odgovorio si. (I veruj mi da taj snishodljiv ton nisam propustila.)

Bila sam zatečena, ali sam uspela da odgovorim nešto, u stilu da smatram da je majčinstvo prilično težak zadatak. Ali to nije bilo ni približno onome kako sam se osećala po tom pitanju, majčinstvo je izvrnulo moj svet naglavačke.

Nakon toga se ne sećam od reči do reči šta smo pričali, većinu sam zaboravila, ali se i te kako sećam tebe koji mi govoriš nešto što mi je ostalo urezano u pamćenje. Nazvao si me razmaženom.

RAZMAŽENOM.

Pozvao si se na svoju ženu, koja ima četvoro dece. Ne znam da li je radila ili ne, ali želeo si da mi staviš do znanja da sam razmažena jer sedim kod kuće, a imam samo jedno dete.

Pomislila sam, u kom trenutku se ovaj čovek osetio dovoljno slobodnim da dovodi u pitanje moje životne odluke, a tek smo se upoznali.

I zanimalo me je zašto, od svih mogućih prideva, si ti izabrao da me nazoveš baš "razmažena". Da li ti je namera bila da se osetim poniženo, kao dete, slabo? Možda zato što sam žena, jer ne mogu ni da zamislim jednog muškarca da kaže drugom da je razmažen.

Pitala sam se da li ti je palo na pamet da je osoba, sa druge strane stola, koju si uvredio, povređena. Kao dvadesettrogodišnja majka, još uvek sam bila nesigurna u sebe zbog nove uloge u kojoj sam se našla. Većina devojaka u mojim godinama je po svetu, pronalaze svoju strast u životu, provode se po žurkama do kasno u noć. Da, da se udam mlada i postanem majka jeste bio moj izbor, ali se na taj izbor još nisam u potpunosti navikla. Bila sam zahvalna na šansi da budem kod kuće sa sinom, to je ono što sam želela. Ali to ne znači da je sve bilo lako ili da se ja nisam žrtvovala.

Možda si, dok si me gledao, mislio da sam neko kome je potaman u životu, ali nisi znao ništa o meni. Nisi imao predstavu da to da ostanem sa svojom bebom kod kuće je podrazumevalo da se preselim iz nove ušuškane kuće u nešto što se može nazvati prikolicom, koja će se prevrnuti kada malo jači vetar dune.

Nisi mogao da znaš da sam morala da ostavim posao koji sam volela i ljude koji mi sad nedostaju. Da moj suprug i ja više nismo mogli da izlazimo po restoranima, već da sam sada, bukvalno preko noći, morala da naučim da raspolažem siromašnim budžetom i postanem žena opterećena sniženjima.

Takođe nisi mogao da znaš za moju borbu da ostanem trudna, uprkos policističnim jajnicima, tešku i emotivnu borbu. Nisi bio tu da svedočiš mojoj neprestanoj mučnini i povraćanju kroz ceo period trudnoće ili kako sam se osećala dok sam u stanju totalne iscrpljeniosti, tri meseca čuvala bebu koja ima grčeve.

Nisi imao pojma o mojim intimnim, bolnim nesigurnostima i strahovima o majčinstvu. Ali, pretpostavljam, ne bi te ni bilo briga.

Foto: Profimedia

Shvatam ja da postoje majke koju su žrtvovale mnogo više, koje imaju ozbiljnijih problema od mene, ali to nije poenta.

Poenta je da svi mi moramo da prestanemo da osuđujemo jedni druge, bez obzira na to koje su naše odluke. O toliko stvari na ovom svetu treba da naučimo, naročito o onim u vezi sa roditeljstvom i to pravi od nas nervozne i nesigurne ljude.

Da budem iskrena, ni ja nisam imuna na osuđivanje. Bila sam sa druge strane više puta, ugrizla se za usnu i morala da se izvinim nekome koga sam povredila.

O čemu sve razmišlja jedna domaćica

Zašto je ljudima problem da se sete da teškoće koje neko proživljava ne mogu biti vidljive na prvu loptu? Svi mi bijemo neke unutrašnje bitke koje često držimo u tajnosti. Olako zaboravimo lekcije koje su roditelji usadili u nas: Tolerancija i dobrota su najbolji pristupi.

Volela bih da sam u tom trenutku mogla da kažem sebi da je u redu što mi je teško umesto što sam dozvolila nekom da se usudi da mi kaže da je zapravo lako. Ali za većinu NIJE lako i U REDU je ako ne uživate u svakom trenutku. Ima puno trenutaka u roditeljstvu koje cenimo, ali i puno onih koji stavljaju naše roditeljstvo na test. Ali iako nam se čini, kada je teško, da se dani vuku kao godine, oni najvažniji i najlepši trenuci prolete u času.

Kao majka nisam imala samopouzdanja, ali bila sam srećna. Obožavala sam mog malog dečaka. Tolko pomešanih osećanja u tom periodu mog života. Nekada budem radosna, nekada preosetljiva. Konstantno sam bila iscrpljena, ali zaprepašćena stalnim promena i brzinom kojom moj sin raste i uvek prepuna ljubavi.

Sve sam to osećala, ali ni u jednom trenutku se nisam osećala razmaženo. Za ovih devet godina, otkada sam domaćica i majka, sada tri živahna dečaka, osećala sam se blagoslovljeno, nekad opterećeno, ali nikada razmaženo.

Na kraju krajeva, ovo pismo nije ni upućeno tebi, već meni.

Vidiš, da sam te upoznala danas, umesto pre osam godina, reagovala bih potpuno drugačije. Vreme i iskustvo su me naučili toliko toga o roditeljstvu, majčinstvu, pa i o meni samoj. Sada znam da sam uvek pravila izbore koje su bili najbolji za moju porodicu i stojim iza njih. Sada ne bih sumnjala u svoje izbore ni da ih armija majstora za instaliranje kablovske televizije dovede u pitanje.

Keti Anderson, majka troje dece i domaćica