Zbog čega više neću tražiti od supruga da mi pomaže

Juče je bio sasvim običan dan. Ustala sam, istuširala se, spremila i otišla da budim klince. Suprug je ustao, istuširao se, spremio se i otišao da prošeta pse. Posle toga smo odvezli decu u vrtić. Radili smo celog dana, pokupili decu posle posla i odvezli se kući.

Možeš li da mi pomogneš, možeš li da mi pomogneš... Odjednom mi je ceo život koji sam provela sa mužem bljesnuo pred očima. Možeš li da mi pomogneš i...

...skloniš detetovu jaknu?

...doneseš flašicu sa mlekom?

...opereš svoj tanjir?

...pomeriš cipele u plakar?

...izbaciš đubre?

...spakuješ stvari?

Odjednom je sve bilo jasno. Ovo su bile potpuno pogrešne reči. On mi nije pomagao. On je odrasla osoba, moj partner. I tada sam glasno izgovorila: “U stvari, možeš li samo da to uradiš? To nije olakšavanje, ni pomaganje. To je samo sklanjanje detetovih stvari.” Nije ništa rekao, ali je pomerio jaknu i patike.

Tada sam odlučila da više ništa nikad ne zamolim muža, osim kada mi zaista učini neku uslugu, kao recimo da ubije ogromnu bubu. A evo i zbog čega sam to rešila:

To umanjuje njegovu vrednost

Moj suprug je odrasla osoba, u potpunosti sposobno ljudsko biće. Ne bi trebalo da ga posmatram kao svog pomagača ili asistenta ili nekog kome su potrebna moja uputstva da bi bio koristan. Ako je potrebno da mi učini nešto čega nije sam svestan, reći ću mu. Ali to nije za mene. To je ono što treba da se uradi u domaćinstvu kada se nema vremena. Kad god je on zatražio da mu dodam flašicu, nikada nije ispalo kao da je ona za njega. Ja nisam njegov asistent, a ni on nije moj.

Ne želim da budem odgovorna za sve

Organizovano i sređeno domaćinstvo nije moja odgovornost, a isto tako nisu ni čista, nahranjena i obučena deca. Nije isključivo moj posao da o svemu tome vodim računa. Do sada sam, tražeći da MI pomaže svaljivala sve na sebe. Postoji mnogo stvari koje bih volela da su samo moje: jahta, skup automobil, mašina koja slaže i pegla veš umesto mene... Ali stopostotna odgovornost za održavanje kuće i naše dece nije jedna od tih stvari. Želim samo 50 procenta toga.

Ne želim da svojoj deci dajem loš primer

Ne želim da moji dečaci odrastaju misleći da ako spuste dasku od wc šolje čine svom partneru neku vrstu usluge. Ne želim da misle da zaslužuju neko posebno priznanje ako iznesu đubre ili stave jaknu na svoje mesto. 

Ne želim da to utiče na naš odnos

Moj suprug je pre svega moj partner. On je moja druga polovina. Možda ne radimo stvari na isti način, ali zajedno idemo ka ostvarivanju svog cilja, a to je zdrava i srećna porodica (i kuća koja nije prekrivena stvarima, otpacima hrane i soka). Ne želim da izigravam šefa svom mužu. Takođe, sigurno ne želim da on misli da mu je zaduženje da mi pomaže, jer nije. Njegov zadatak je da bude dobar otac i moj suprug. I ubica buba.

Tako da, sledeći put kada bude na nekoliko dana ostavio veš u mašini za sušenje, umesto da ga zamolim da “mi pomogne” lepo ću mu reći da skloni to s*** sa mog puta.