Iz ugla tate: 5 roditeljskih saveta koji mi idu na živce

Pre pet godina, kada smo moja supruga Stivi i ja saznali da ćemo postati roditelji, u moru saveta koje smo dobijali, jedan se izdvojio, a glasio je:

Međutim, koliko god da smo se trudili da savete koje ne želimo da prihvatimo, jednostavno zaboravimo, to nije išlo uvek tako lako. Evo nekoliko saveta koji su nas na neki način uvek proganjali:

Ne kupujte igračke koje su namenjene isključivo dečacima ili devojčicama

NE.

Moja devojčica može da voli Dizni princeze i Zvončicu ako to želi. Naravno, uvek smo se trudili da igračke ne budu profilisane. Trudili smo se da naša ćerka ne bude devojčica tipično obučena u roze boju, ali nismo uspeli. Ona voli roze. Želi da bude princeza. Želi da bude vila. Želi da ima čajanke. Naravno, na tim čajankama je ponekad prisutan i Betmen, ali ne toliko često koliko Elza, Zlatokosa i Ana. 

Ali, probali smo na neki drugi način da je usmerimo na “dečačke” stvari. Recimo Zvončica. Zašto se ona zove baš tako? Pa zato što je ona u stvari vila “limenog zvona” (Tinker Bell. eng). Zvončica skuplja različite deliće iz okruženja i potom ih stavlja u mašinu koja čini mesto u kome vile žive lepšim i boljim. Zvončica je zapravo inženjer. Juče, dok smo gledali “Zvončicu i tajna krila” po 43. put, moja mala vila mi je prišla i pitala: “Tata, koja vila bi ti voleo da budeš?” Za one koji možda ne znaju (što je nemoguće ukoliko imaju devojčicu u porodici) postoji više različitih vila - brze vile, vodene vile itd...

Malo sam razmislio i odgovorio da bih voleo da budem Zvončica. 

“Zato što Zvončica ne vidi stvari onakvim kakve jesu, ona gleda u njih i vidi šta bi mogle da postanu”, bilo je moje objašnjenje koje joj je svidelo.

Ne mogu da kontrolišem šta će moja ćerka voleti, ali mogu da učim o tome, mogu da budem uključen u to, a ako se potrudim dovoljno, mogu iz tih stvari da izvučem i neke lekcije. Zamišljam kako ću za nekoliko godina isto da radim i sa Nindža kornjačama.

Ne dajte detetu da gleda DVD u prevozu

Ovo se isto odnosi i na igrice, poput tetrisa, telefona, ili bilo kakve zanimacije koja je tome slična. 

Deca bi trebalo da su uključena u spoljašnji svet, trebalo bi da razgledaju prelepe pejzaže i krajolike koji se smenjuju u toku vožnje umesto da su hipnotizovani blještećim svetlom ekrana. Umesto da im na telefonu uključimo bilo koju igricu, bolje je da se sa njima igramo “Na slovo, na slovo”.

Ali, vidite ovako, kada vozim porodični kombi moj fokus nije na dečjem razvoju, već na putu. Ne vozim predškolsku ustanovu, već auto. Kada stignemo do mora ili nacionalnog parka biće dovoljno vremena za duge šetnje i zanimljive činjenice o leptirima. Ukoliko je moja supruga sa nama, naravno da će moći da se igra zanimljivih igrica. Postoje razne igre koje uključuju crtanje i  pevanje, ali nakon 5-10 minuta ponovo će nam biti dosadno i “Ledeno kraljevstvo” će morati da stupi na snagu. Ako će to da drži pažnju mog deteta dok prolazimo kraj jednoličnih livada, ja sam sasvim u redu sa tim da moje dete ne gleda kroz prozor.

Ne kupujte deci brzu hranu

U našoj porodici ja sam kuvar. Ponosan sam na sva neverovatna jela od svežih namirnica, koja uvek na originalan način serviram. Kada moja ćerka ljudima kaže da joj je omiljena hrana čeri paradajz, pomalo narastem kao kvasac, ali sve dok ne spomene drugo omiljeno jelo, a to su mini rol viršle od lisnatog testa.

Tamo negde u zadnjem delu zamrzivača, baš iza smrznutog voća i povrća, nalazi se kutija mini rol viršli. Odmah pored te kutije nalaze se pileći i riblji fileti. I dobro, osećam krivicu zbog toga.

Naše večeri su uvek nekako kratke i brze. Nakon što pokupim decu iz obdaništa imam nekih 45 minuta da spremim večeru dok Stevi ne dođe kući. Mislim da se ovo dešava mnogim roditeljima, a ne samo meni. Tako da, nekad samo izvučem to lisnato testo i stavim u rernu. Ponekad, ako baš kasnim sa posla, samo svratim usput do Mekdonaldsa i pokupim večeru. Možda nije najbolje rešenje, ali to je realnost. Možete da prestanete da mi govorite nešto što već znam.

Kontrolišite svoju decu u javnosti

U redu, da. Trebalo bi kontrolisati decu u javnosti. Ovaj savet mi ne smeta i slažem se sa njim sve dok nije izgovoren u ovom kontekstu “Treba da učinite apsolutno sve kako bi decu držali pod kontrolom i pritom da ne uradite ništa što bi ostavilo negativan utisak u javnosti.”

Da, u pravu ste. Trebalo bi. Ali u ovom trenutku to ne mogu. Naravno da ću da pokušam i, verujte mi, bilo kakvo ponašanje mog deteta u javnosti meni mnogo više smeta nego vama. Znam da niko ne podnosi vrištanje, ali pomislite samo kako je mojim ušima. Shvatam koliko je to frustrirajuće. Ali znate li šta u tom trenutno bezizlaznom paklu situaciju čini (meni) još gorom? Vi. Ne samo da moram da se nosim sa vrištanjem mog pobesnelog dvogodišnjaka, koga zapravo drma temper tantrum, već moram da se osećam i posramljeno zbog svih tih vaših pogleda. Vaše prevrtanje očima, uzdisanje i zahtevi i molbe da “smirim svoje dete” nisu ni od kakve pomoći.

Ali, ovo zaista moram da kažem, iako sam ubeđen da to svi roditelji izgovaraju - moja devojčica je zaista u većini slučajeva poslušna i mirna. Vi ste samo imali tu “čast” da prisustvujete erupciji planine “Decovius”.

Roditeljstvo vremenom bude lakše

Ovo uglavnom izgovaraju iskusniji i stariji roditelji ili bake i deke kada se osećate preopterećeno. Uglavnom u ovome nema loših namera, te ih zbog toga ne krivim. Jedino što nije baš tako. Da, naravno da neke stvari vremenom postaju lakše, ali brzo naiđu neke nove i teže koje će ih zameniti. Isto važi i kada su dobre stvari u pitanju - kod novorođenih beba postoji toliko fantastičnih i preslatkih stvari, ali kada se to završi, dolazi nešto novo što je drugačije, ali isto tako fantastično. 

Tako da je moje mišljenje da će uvek biti i onih loših i ružnijih stvari, koliko i onih lepih. A isto je i sa roditeljstvom.