Ponovo smo u Tiršovoj, na hirurgiji, gledam kako Nikolini ušivaju rane, vidim je kako udara pesnicama po stolu na kome leži, besna je jer je boli, a ne plače. Razmišljam kako je hrabra, tako mala, sa svojih osam godina je savladala psa koji je napao, šutnula ga je da bi mogla da pobegne i uspela je u tome iako su je bolele rane koje joj je napravio. 

Tako je hrabra i kada brani svoje sestre. Ne zanima je ko stoji pred njom, njena pravda mora da bude zadovoljena. I sve te njene sestre su se sjatile oko nje kada je dotrčala kući, preplašena i izbezumljena. I tešile su je i mazile,  neke su čak i plakale a meni je bilo puno srce kad sam to čula  jer to znači da se ipak vole, i pored svih ružnih reči, čupanja za kosu i vrištanja koje se čuje do kraja naselja…

Rekli su mi da je hrabro podnela i pregled u domu zdravlja, sve su mi to rekli jer ja naravno nisam bila tu. Nikad nisam tu kada se mojoj deci dešavaju važne stvari. Uvek sam na poslu. Sedim ispred računara i svaki dan molim Boga da na nekom portalu ne naletim na vesti sa imenima svojih miljenica. 

Moje radno vreme ne ostavlja prostora čak ni da popričam sa svakom ponaosob, svaki dan. 

Povezane vestiŽivot porodiceKako biti srećna zaposlena mama?

Zagrlimo se na brzinu, izljubimo pogledima, u jednoj rečenici sažmu ceo svoj dan, pokupe se i odu – na treninge, časove, vožnju biciklom, trčanje za loptom…

Ja ostanem sama sa sobom da se iznova preslišavam koliko sam ljubavi još mogla da im dam i koliko vremena ostaje u tom danu koje mogu da im poklonim. A uglavnom ne ostane ništa. Samelje me dan. I čitam sve one divne priče ljudi koji su rekli NE radnom vremenu, kravati i štiklama, ustajanju u 6, prevozu i jutarnjoj kafi u kancelariji u kojoj klima radi na najjače i niko se ne buni jer su svi navikli da im bude hladno, da im udara u glavu, da ih neko udara u glavu…


Foto: Profimedia

I svaki dan pomislim kako je došlo vreme da uradim nešto za sebe i svoju decu, da više budem uz njih, da budem tu kada padnu ili ih napadne pas…

Onda mi neko kaže – šta ćeš im sada, sad su već velike, uskoro te neće ni primećivati – a ti isti ne znaju da je to uskoro već došlo i da im zaista više nisam potrebna, onako, kao nekad… možda me to boli. 

Suviše brzo su odrasle. Suviše brzo sam i ja odrasla. 

A svaki dan želim da budem ponovo dete, da se opustim i da skinem sav teret sa leđa, da zaboravim na sve probleme, da sednem sa njima na bicikl i obiđem pola sveta.

Da postanem bar upola hrabra kao Nikolina, šutnem život u stomak, okrenenem leđa obavezama i igram se u pesku, sa decom. Makar jedan dan.

Tatjana Trajković