Kada smo se moj suprug i ja venčali, usaglasili smo se oko toga da ćemo imati jedno dete. On je već tada imao dvoje dece, pa smo oboje smatrali da je još jedno dete sasvim dovoljno. Nakon što sam rodila svoju prvu ćerku, počela sam da koristim kontraceptivne pilule. Tri godine kasnije, ponovo sam zatrudnela, nosila sam opet devojčicu.

Nisam tip žene koja se istopi i razneži pri prvom pogledu na svoje novorođenče, a u tom trenutku sam bila i malo umorna od roditeljstva (još uvek nisam znala da je moja prva ćerkica autistična). Ipak, ni jednog momenta nisam poželela da prekinem trudnoću. Bila sam ravnodušna i ne preterano uzbuđena, samo zato što sam se plašila da ću roditi bolesno dete. 

Sve se promenilo kada sam otišla na ultrazvuk i kada sam ugledala snimak na ekranu. Jutarnja mučnina je prestala i napokon sam mogla da uživam u trudnoći. Takođe sam pronašla majčinsku snagu, znate ono unutrašnje čulo o kojem govore sve majke, takozvani majčinski instinkt. Uprkos tome, nešto mi je gvorilo da ne želim da imam više dece. 

Razgovarala sam sa svojim ginekologom, i saopštila mi je da je najsigurnije da moj suprug uradi vazektomiju ili da ja podvežem jajnike. Odlučila sam da ja budem ta koja će se podvrgnuti operaciji, iz nekoliko razloga. Kako je moj suprug uradio obrnutu vazektomiju, smatrla sam da nije u redu da ponovo ide "pod nož."  Kako se i on složio da nećemo imati više decu, odlučila sam se na ovaj značajan korak.

Sada, nakon pet godina, i dalje volim svoje dve ćerke. Druga nije autistična, ali je njeno odgajanje izazov na isti način. Takođe, priznajem da mi ne nedostaju sve one slatke muke kroz koje smo moj suprug i ja prolazili dok su odrastale. 

I na kraju savet za sve mame koje razmišljaju o podvezivanju jajnika - važno je da budete srećne i zadovoljne brojem dece koju imate. Ukoliko postoji i trunka sumnje, bolje je da pređete na druge metode protiv začeća. Ja ne žalim što sam se odlučila na ovaj korak, jer sam osećala da je to ispravna odluka za mene i moju porodicu.