'Pre nego što odem...': Oproštajno pismo tate koji umire (VIDEO)

Pol Kalaniti. neurohirurg i profesor na Odeljenju za neurohirurgiju Univerziteta Staeford bio je perspektivan mladi lekar, suprug i otac male devojčice. Razboleo se u sa 37 godina, a uprkos hemoterapiji preminuo je zbog agresivnog oblika karcinoma pluća koji je metastazirao. Svoja razmišljanja o životu stavio je na papir nekoliko meseci pre smrti, da bi ga kasnije objavio portal Stanford Medicine.

Međutim godine su, kao što je obećano, proletele. Šest godina je prošlo u trenu, a na zadnjoj godini specijalizacije razvio sam klasične simptome - gubitak težine, temperature, noćno znojenje, bol u leđima, kašalj - ukazujući na dijagnozu koja je brzo potvrđena, metastatski rak pluća. Brzina vremena se usporila.

Hemoterapiju sam progurao kroz zadnju godinu specijalizacije. Bolest se vratila, završio sam u bolnici i ponovo na hemoterapiji. Pojavio sam se u bolnici oslabljen, sa mlitavim udovima i stanjenom kosom, nesposoban za posao pušten sam kući. Ustajanje i podizanje čaše vode zahtevalo je koncentraciju i trud. 

Ako se vreme proširuje kad se kreće velikim brzinama, smanjuje li se ako se neko jedva kreće? Mora da je tako, dan je znatno kraći. Sastanak kod lekara je celodnevni zadatak, kao i poseta prijatelja. S malo stvari koje razlikuju jedan dan od drugog, vreme sam počeo doživljavati kao statično. Sada vreme nije značilo ništa, dani u nedelji jedva više od toga.

Gramatika mi je postala zbunjujuća. Šta je ispravno? "Ja sam neurohirurg", "Bio sam neurohirurg", "Nekad sam bio neurohirurg i biću opet?". U kom ja vremenu živim? Nedavno sam proslavio 15-godišnjicu mature, a neko je rekao "vidimo se na 25-oj". Verovatno ipak ne...

Ipak, u našoj kući postoji dinamika. Naša ćerka je rođena par dana nakon što sam otpušten iz bolnice. Iz nedelje u nedelju, ona cveta, prvo hvatanje rukicama, prvi osmeh, prvi smeh. Njen pedijatar beleži svaki napredak i rast. Osvežavajuća radost je okružuje. Dok sedi u mom krilu i smeje se zadivljena mojim pevanjem, svetlo odjednom dolazi u sobu.

Vreme je za mene mač sa dve oštrice. Svaki dan me odvodi dalje od depresije remisije raka, ali svaki dan mi se približava sledeći recidiv i posledično - smrt. Možda kasnije nego što mislim, ali svakako pre nego što želim. Očiti je impuls da "živiš život punim plućima" - putuješ, jedeš, ostvaruješ sve želje i zanemarene ambicije. Deo okrutnosti raka je to što ne ograničava samo vreme, već i energiju. Čak i da imam više energije, preferiram kornjaču naspram zeca. 

Svako podlegne svojoj konačnosti. Pretpostavljam da nisam jedini koji doseže ovo stanje pluskvamperfekta. Većinu ambicija sam ili ostvario ili napustio, u svakom slučaju su stvar prošlosti. Budućnost više nisu stepenice prema ciljevima života, već se poravnava u večnu sadašnjost. Novac, status, sve to tako malo znači sada.

Ipak jedna stvar ne može biti lišena budućnosti, moja ćerka Kedi. Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da ima barem neko sećanje na mene. Reči imaju dugovečnost koju ja nemam. Razmišljao sam da joj ostavim seriju pisama, ali šta bih u njima napisao? Ne znam kakva će devojčica biti sa 15 godina, ne znam ni hoće li se odazivati na nadimak koji smo joj dali. Postoji tek jedna stvar koju mogu reći toj bebi, koja je određena za budućnost te se preklapa s mojom prošlošću.

Poruka je jasna. Kad dođeš u jedan od brojnih trenutaka u životu u kojem moraš podvući crtu, seti se gde si bila, šta si radila i značila svetu. Molim te, nemoj zaboraviti kako si ispunila poslednje dane umirućeg čoveka nemerljivom srećom, radošću kakvu nikad pre nisam upoznao, srećom koja ne traži više već nas ostavlja ispunjenima i mirnima. Sada, u ovom trenutku, za mene je to ogromna stvar."

Pogledajte video koji je Pol snimio šest meseci pre nego što je preminuo, a u kome govori o prolaznosti vremena: