Kada sam se porodila imala sam potrebu da budem sama sa mužem i bebom. Bolela me je rana, bila sam iscrpljena, neispavana, htela sam da naučim da se snalazim sama oko bebe. Jedino mi je prijala blizina moje mame koja nije mnogo govorila, ali je znala da bude tu i da pomogne u pravom trenutku. Sreća moja da me mama dobro poznaje i zna šta mi treba. Zato mi je i bitna u ovakvim trenucima. Bila je tu nekoliko dana a onda smo kao bili spremni (sa dovoljnom zalihom hrane) da se prepustimo upoznavanju sa našom bebom i navikavanju na nove okolnosti u našem domu.


Smetalo mi je što su mnogi želeli da dođu, kad bi došli sa realnim izgovorom bih se povlačila u sobu jer sam želela da se posvetim bebi i svako je bio suvišan i nisam želela da slušam savete. Htela sam da upoznam moju bebu, da ugrabim dragocene trenutke sna i da naučimo da dojimo. Pored toga, vrlo sam nereprezentativno izgledala – čupava i neispavana, teško sam hodala i baš mi nije bilo do gostiju – nikakvih.


Plašila sam se da drugi ljudi dolaze kod moje tek rođene bebe, da joj ne prenesu neki virus ili šta god, ali nisam želela ni da narušavaju harmoniju koju pokušavamo da stvorimo.

VIŠE O... Prva poseta bebi - pravila kojih se treba pridržavati

Goste bih odbijala sa ljubaznom rečenicom da nisam spremna za posetu, a ni beba. Kod više fleksibilnih gostiju sam dogovarala kratku šetnju nekoliko nedelja nakon bebinog rođenja i to mi je prijalo.


Ono što me je posebno uznemiravalo je potreba gostiju da uzimaju moju bebu u ruke. To nisam dozvoljavala i tako je počelo moje "čudno" ponašanje, koje traje i danas :) . 


VIŠE O... Otvoreno pismo jedne mame neznancima koji dodiruju njenu bebu

"Molim vas nemojte da uzimate bebu, njoj je najlepše kod mame…" Marama za nošenje beba mi je tu bila pravi saveznik. Kako bih čula da neko dolazi (mada sam i inače to često radila) stavila bih bebu u maramu. Beba bi se ušuškala, zaspala a ja bih bila mirna da mi je niko neće uzimati.


Odlučila sam da interese svoje dece stavim ispred svih društvenih normi, pa čak i pristojnosti, kako neki smatraju, i nije mi žao. Ono što je sigurno, neću se pretvarati da mi nešto ne smeta samo da bih bila ljubazna, pogotovo ako smatram da to nije dobro za moju decu.


VIŠE O... Blogerka Zoja: Kako odgajam male divljake

Da li mi je bilo teško da to sprovodim? Jeste! Nekada mnogo. Da li sam se pokajala? Nikada! Jedino sam mogla neke situacije veštije da izvedem. Ali vreme radi za mene pa ću i to jednog dana naučiti.