Ako ste ikada bili u dilemi, da li, kada, kako i zašto upisati dete u državni vrtić nemojte da budete! Vrtić je prava stvar. Pun pogodak. Akcenat stavljam na državni iz ekonomskog razloga (da ne mislite da imam nešto protiv privatnih, naprotiv). U svakom slučaju, bilo koja specijalizovana školsko-obrazovna ustanova za brigu i čuvanje deteta je bolji izbor nego neka "NN" bebi-siterka, ili pak "home servis" baba i deda. Ne kaže se džaba: "Da babe i dede treba da čuvaju decu oni bi ih i rađali!", tako da ... Da ne dužim, evo kakvo je moje iskustvo...


Mene su roditelji sa godinu dana dali u vrtić. Treće dete, nije imao ko da me čuva. Tatina mama se brinula o deci njegove braće, bilo ih je mnogo, dok je mamina mama radila. Tako da nisu imali izbora. Na izgled, tužna situacija (zamislite, nema ko da me čuva?!), a na kraju se ispostavilo da je to bio najbolji mogući izbor za mene. Evo i zbog čega...

Kao prvo: Nisu me čuvali baba i deda, niti bilo ko drugi, tako da nisam naučena da tračarim slušajući "važne priče" naših starih, već sam kao jako mala učila dečije pesmice, pričice i recitacije.

Kao drugo: Dok je jedan broj mojih rođaka i drugara, tzv. "babinci i dedinci" (to su vam oni što su ih čuvali baba i deda), bez kontrole, reda i poretka životarili po ceo božji dan, kod mene se znalo kad se ustaje, doručkuje, užina, ruča, peru ruke, ide u toalet. Bukvalno! U koje vreme su slobodne, a u koje planirane aktivnosti. Od malena sam sticala radnu naviku, naučena na obaveze znala sam šta znači reč "odgovornost".

Kao treće: Autoritet. "Babinci i dedinci" su, uglavnom, navikli da im se naredbe upućuju na način koji nije primeren i često podrazumeva povišen ton. Dešavalo se da ukoliko ne ispoštuju direktivu "popiju" i koju ćušku, te im je od malih nogu stvaran otpor prema autoritetu. Toga u vrtiću nema. Niko se nije drao, niti se iživljavao. Barem ne tamo gde sam ja išla. Sve što je trebalo da se odradi bila je planska i najavljena aktivnost. Bilo da smo slagali kockice, pripremali priredbu ili "kuvali ručak" u mini kuhinji. Sve je bilo uz dogovor. Autoritet je nama prezentovan na drugi način. Učeni smo da je to, zapravo, osoba koja zna da se ponaša. Figura koja je svojim stavom, inteligencijom i samom pojavom superiornija. Samo na taj način je neko mogao da pridobije našu pažnju i poverenje. Uzor, dobar primer, ličnost.... to je za nas bio autoritet.

Kao četvrto: U vrtiću nema "mama", "tata", "baba", "deda". Tamo moraš da budeš samostalan, vredan, poštuješ nadređene i drugare, a zauzvrat dobijaš naklonost vaspitača i okruženja, uopšte.

Kao peto: Čini mi se da se deca iz vrtića, kasnije, brže socijalizuju, lakše adaptiraju na promene i, u velikom broju slučajeva, su odlični đaci i studenti.


Eto, to je moje iskustvo! Nadam se da sam roditelje koji su u dilemi da li upisati dete u vrtić ili ne, uspela da bar delimično ubedim da su obrazovne predškolske ustanove dobro mesto za odrastanje i pomogla im da donesu pravu odluku za njihovo dete.