Dati detetu ime uopšte nije naivna rabota. Želeli smo ime koje će se slagati sa imenima dosadašnje dece i da bude u našem fazonu i da pristaje samom detetu itd. Moj prvi predlog je bio Marija. Zvučalo mi je temperamentno. Dobro bi išlo i uz prezime. Ali, avaj! Tako mi se zove tašta, kao i taština mama, a i mama taštine mame, te je moja voljena bila a-priori protiv. S obzirom na to da joj tata i brat nose isto ime, valjda joj je bilo dosta prenošenja imena kao nekog porodičnog virusa.


Jedno veče, dok smo lupali glavu oko toga kako ćemo je nazvati, otvorio sam knjigu starogrčke mitologije i nasumice kažiprstom ubo: Kasiopeja. Oduševio sam se! Iako ono znači “sok od cimetovog drveta”, mene je odmah podsetilo na kornjaču majstora Hore iz Momo - Bajke o kradljivcima vremena od Mihaela Endea, jedne divne knjige koju vam toplo preporučujem. Bili smo svesni da se neće tako zvati, jer bi naši roditelji odlepili, ali smo se zezali da kako god je nazvali, biće Kasiopeja. Ispaljivali smo: Elena, Helena, Katarina, Olga, Nadežda, dok se nismo složili oko Nađe.


Naša Lara se taman navikla na ime, a kod nje je potrebno neko vreme utvrđivanja gradiva i privikavanja na novost, što je u ovom slučaju bilo iz beba u Nađa, ali ne samo ona nego su se navikli i roditelji, i babe, i komšiluk, i drugari, kad mi voljena reče: “Nekako mi je bezlično to Nađa”, a ja se složih. Nekoliko dana je ponovo bila Kasiopeja.


U 12 sati, jedan četvrtak, ja na poslu, u vrtiću, u sred bajke o debelom oblaku, zvoni mi mobilni. Držim ga uz sebe jer svaki čas očekujem da će beba krenuti. Pogledam, moja voljena. Namigujem drugarima kao znak da moram da se javim, da ću biti brz i da ću odmah nastaviti o Jeci i oblaku. “I?”, pitam. “Nika!”, odgovara. “Važi”, kažem i vraćam se u polje deteline iz bajke.


Lara nas je neko vreme ispravljala da nije Nika nego Nađa, ali je shvatila, na kraju, da je, ipak, Nika. Tašta je bila očajna. “Zvaće je Nikakva”, govorila je. Saznali smo da se i ćerka Jelene Karleuše tako zove. Mnogi su se mrštili, neki bi zanemeli, ali mi smo rešili. I rodila se Nika. Dve nedelje po rođenju još uvek nikako da je registrujemo. Trebalo je ići u opštinu Zvezdara. “Moramo već jednom, inače će nam oni dati detetu ime”, zvocala mi je voljena.


Sedimo u 65-ici, na putu ka opštini. “Ne znam šta mi je, možda s godinama postajem tradicionalna”, počela je voljena. “Tako mi pričaš da je ista ja. Juče sam je gledala i… čini mi se da joj ipak pristaje Marija.” “Ok”, odgovorio sam. “Šta ćemo sad? Marija-Nika ili samo Nika ili Marija?”

“Marija!”, istovremeno smo rekli kad nas je matičar pitao za ime. Tek tog trenutka je i pala konačna odluka. Lara je, mila moja, zbunjeno prihvatila, ali iza Marija obavezno objašnjava: “To je bebino novo ime!”.


Tašta mi se, narafski, raspekmezila. Mnogi još uvek ne znaju. Neki će tek ovom prilikom saznati. Ono što je najzanimljivije, a o čemu sam pričao u svom postu o dečjim imenima, jeste nadimak. Pored Maksima, koji je još uvek, takoreći, beba, Marija je toliko sićušna i smešna, da joj je njena baka i imanjakinja nadenula: Kerefeka. Sad je svi, osim, naravno, Lare, tako zovemo. 


Na kraju, eto - opet toliko truda ni oko čega.