Probudilo me je drmusanje. Moja voljena sedela je pored mene. "Počelo je", rekla je. Tad, pre 6 godina, imali smo auto kojim sam je odvezao do porodilišta sa najgorim mogućim imenom.
Da živimo u Sparti, pa da se porodilište i zove tako, ali Narodni front nikako nije dobro ime za mesto gde život počinje. Bio sam sklon pokretanju peticije za promenu imena ovog porodilišta, ali sam odustao zbog stvari koje su uzele primat u mom angažovanju.
Dočekao sam neko pristojno jutarnje vreme da počnem da se hvalim okolo, kad: "Željko, moraš da dođeš do bolnice, nešto nije u redu sa bebom", reče mi doktorka koja nam je bila poznanica i koja je trebalo, da ne idem u detalje, recimo da asistira pri porođaju. Trudnoća je vođena redovno. Rađeni su svi mogući tripl i kvadripl testovi, čak i onaj 4D. Prethodnog jutra smo bili na pregledu na kom je bilo sve u redu, mada nam nisu rekli da ćemo se u naredna 24 sata poroditi, nekih tri nedelje pre termina.
Ulazim u kancelariju. Deli nas sto. Rukujemo se. Sedam. Srce bije, mislim da se videlo kroz grudi. Pretrnuo sam od straha. U sebi se molim samo da je dete živo. Ne progovaram. Čekam. Kaže: "Sumnjamo na Daunov sindrom. Treba sačekati rezultate krvi, ali je izvesno da se radi o tome". Nisam nikada čuo za taj sindrom. Jedini sindrom koji mi je tada sinuo u glavi bio je TT sindrom, onaj grozni domaći horor film.
"To je greška prirode", nastavila je moja poznanica u belom mantilu. "Na 21. hromozomski par se pridružio još jedan hromozom. To nije do vas. Niko ne zna zašto se to dešava. Vi ne smete da zadržite to dete. Ono će vas upropastiti. Morate da ga ostavite i da idete dalje. Vi nećete znati da mu pomognete. Biće mu potrebna stručna pomoć. Vi ste mladi, život je pred vama. Ovo dete nije čak ljudsko biće! Čovek ima 46 hromozoma, ovo ima 47“, i tako dalje je nastavila da mi objašnjava.
Pod njenim uticajem razgovarao sam sa voljenom i rekao joj šta je i šta nam se savetuje. Pristali smo na to da Lara ostane tu dok se bolje o svemu informišemo.
Analiza krvi je potvrdila da se radi o potpunom obliku trizomije 21, odnosno o Daunovom sindromu. Preko društva za pomoć roditeljima dece sa Daunovim sindromom stupili smo u kontakt sa roditeljima sličnih sudbina. Rekli smo šta nam je savetovano u bolnici, a oni su nam govorili da ćemo se kajati i ako je ostavimo i ako je dovedemo kući. Ni naši prijatelji nam nisu bili od pomoći u donošenju odluke. Jedino ko je uticao na odluku bili su različiti stručnjaci, od lekara do psihologa i defektologa, koji su nas savetovali da smestimo dete u instituciju.
Agonija je trajala punih 40 dana. Lara je bila u Narodnom frontu. Mojoj voljenoj je bilo teško da je vidi ako će biti ono što se priča. Ja sam odlazio. Držao sam je u naručju i plakao. Delovala mi je kao i svaka beba, mada nikad nisam u naručju držao ljudsko biće staro svega nekoliko dana. I dok sam uspostavljao odnos sa njom, nad glavom su mi bili opet oni koji su davali razne dijagnoze tipa: hipotonična, arefleksična i sl.
Kada nismo jurcali okolo i sastančili ili obilazili sva ta grozna mesta za smeštaj dece sa biološkim falinkama, moja voljena i ja ležali smo zagrljeni, grcali i razmišljali o smislu života. U jednom trenu sve mi se razbistrilo. Shvatio sam da je jedini smisao života biti srećan i da će Lara biti srećna jedino sa nama. Prelomio sam tog trenutka i rekao da idemo po nju. Bili smo presrećni.
Poslednja drama je bila pred polazak u Narodni front kad je ona koja je zakuvala celu priču ponovo pozvala moju voljenu i preteći je pozivala na "zdrav razum", ubeđujući je da je naša odluka, koju je čula od mog oca koga je potpuno privukla na svoju stranu, pogrešna. Uprkos tome, doveli smo je kući.
Duša nas boli što je naša Coca nepovratno ostala bez nežnosti u prvih 40 dana svoga ovozemaljskog postojanja. To se odrazilo na njenu psihu tako što je težak baksuz, ali je i vrlo milo i drago biće. Kvalitativno je drugačija od svojih vršnjaka. Sitnija je, verbalno izražavanje joj nije jača strana, smotana je, ali je dete kao i svako drugo. Radimo na tome da sutra bude, koliko god je to moguće, samostalni čovek.
Pošto znam da naša poznanica nije imala zle namere, nisam joj zamerio, ali sam osetio neophodnost da se medicinsko osoblje obučava kako da daje nemile informacije, jer od toga zavise životi. Ni tu peticiju nisam pokrenuo. Možda je sad dobar trenutak.