Đačka torba našeg prvenčeta ušetala je u naš život 15. avgusta 2011. godine. Do sada je u sebi ponela toliko tereta, da zaslužuje da napišem koji redak o njoj. Čak razmišljam da je kandidujem da postane ravnopravni član naše porodice, kroz argumente koje ću navesti njoj u prilog.
Pišem o njoj jer stvarno počinjem da pomišljam da je živa. Samo živ čovek toliko tereta u sebi nosi.
Naime, radi se o polovnoj Mc Nilovoj torbi, koju je moje prvenče, Ilija, gledajući ponudu na internetu, sam izabrao. Zbog dezena i boje, naravno. Plavo- žuta je, i na njoj su nacrtani dinosaurusi, jedna od mnogobrojnih Ilijinih strasti.
Kada je Ilija išao u prvi razred, još dok je torba bila nova, tj.polovno –nova, mi smo je stavili na vagu. Zajedno sa knjigama našeg prvačića, težila je 7 kilograma. Znači, kao bebac od par meseci. To je prvi argument za njenu kandidaturu ( ova reč ovih dana strašno para uvo, pa se unapred izvinjavam svima).
Drugi argument je takođe nezanemarljiv. Svakoga dana, kada je Ilija donese iz škole, tj.bolje rečeno, jedva dovuče, torba bude musava. Lepo se vidi da je jela, i šta je jela. Nađu se tu kifle, mini pice, čaše sa jogurtom, kroasani... Znači, jede.
Kada se jako isprlja, ja je operem. Znači, kupa se. Treći argument.
Posle kupanja je odnesem na sušenje i sunčanje. Četvrti argument. Baš kao moji sinovi, Ilija i Vanja, voli da boravi na suncu.
Veoma je živahna. Kada dune vetar, ona skoči sa terase, da se malo promuva i vidi šta ima u parkiću. To moja deca ne rade, ali samo zato što redovno pazimo da vrata od terase budu zatvorena. Inače, i oni bi za torbom. To je argument pet, inače jedan od najjačih argumenata, jer su svi članovi moje porodice živahni i ne drži ih mesto.
Jutros sam je unela u sobu, jer je hladno na terasi. Argument šest: Brinem da se ne prehladi.
Čista je i prazna. Idem da je nahranim i da joj dam neku igračku da se igra. Ako se lepo zaigra, prošla je kandidaturu. Baš ko što će neko, ovih dana...
Foto: Privatna arhiva