Razumem da u zemlji Srbiji svako ima pravo na nekakav bunt. Razumem i da nam nije baš sjajno što nas svakodnevno šiba promaja na ovoj našoj balkanskoj vetrometini. I razumem da je svakome od nas ponekad potreban ventil, da se dobro ispraznimo, vrisnemo na sav glas...
Razumem i zbunjenog pubertetliju koji se silno zabavlja ispisivanjem grafita „Džaba ste krečili“ ili „Marija, volim te ludo“, što drsko vrda da kontroloru plati kaznu zbog švercovanja u busu... Ali nikako ne mogu da razumem besnog klinca koji svoj bunt izražava tako što lomi novu klackalicu, kida ljušljašku, demolira tek postavljeni dečji tobogan...
Kome se sveti? Kome prkosi?
Državi? Ne.
Političarima? Još manje.
Roditeljima? Nikako.
Razrednoj? Ma, ima ona svojih briga.
Nedavno objavljeni apel "Zelenila Beograd" o zabrinjavajućem broju uništenih rekvizita u novoizgrađenim dečjim parkovima (na Banovom brdu u Požeškoj ulici, stambenom naselju Cerak vinogradi i naselju Save Burić u Zemunu, kao i u parku na Belim vodama) potpuno me je porazio. I kao majku i kao građanku. Ostavio me bez nekog logičnog odgovora zašto ovaj ružičasti tobogan toliko mami da bude uništen? Otkad je javno dobro postalo tako loše da mora odmah biti uništeno? I još više, zašto to niko ne sprečava?
Jedini oštećeni u ovoj priči jesu deca kojoj su ova igrališta i namenjena. Ostali će se već nekako snaći, čak i mi, roditelji, koji, onako usput, treba da razmislimo da li smo bar malo krivi za isto...
Foto: www.zelenilo.rs