Svake zime ista priča – ne mogu da dočekam proleće i šetnje pored reke. I moja deca vole kada idemo na kej i besciljno šetamo, vozimo rolere i jedemo kokice.

Prvog sunčanog vikenda rešili smo da obradujemo bebu i da joj pokažemo naše omiljeno mesto.

I počelo je pakovanje: ranac sa presvlakama za devojčice, torba za bebu, ranac sa keksićima i vodom, jaknice za decu plus jakna za mene (tati ionako nikad nije hladno), roleri za obe šmizle, šeširići, Nikolinina lopta (bez koje nigde ne ide a fudbal igra bolje od većine dečaka)...Ugurali smo i velika kolica za bebu. I zatvorili gepek.

Obukla sam najstariju ćerku, pomogla sam mlađoj oko vezivanja pertli (ona se oblači sama, za sada), obukla sam i sebe pa bebu. Sišle smo u dvorište i ponele bebino auto sedište, spremne da krenemo.

Pokušala sam da postavim sva tri sedišta u kola, nisam uspela. Onda je tata pokušao isto, ni on nije uspeo. Onda je promenio raspored sedenja. Ni to nije upalilo. Uvek je neko malo štrčao. Više puta sam se preznojala držeći uplakanu bebu i odvraćajući Lenku i Kiki od ulaska u kola.

A onda sam zamislila scenu u kojoj stižemo na kej, raspakujemo kolica i počinjemo da ređamo na njih sve što smo poneli. Uskoro, čak ni u mislima nisam videla kolica od gomile neophodne za jednu, do juče običnu šetnju kejom.


I odustala sam. Zamolila sam muža da izvadi sedište za bebu, da mi raspakuje kolica, obula sam deci rolere, ponela ranac sa keksićima i vodom i odšetala u obližnji park.

Odlučila sam – tu ću provesti leto!

Na kej ćemo ići kada beba izađe iz nosiljke i dobije sedište koje može da stane u kola. I kada bude imala kišobran kolica. I kada mi ne budu trebale jakne. Sledećeg leta. Možda.