Danas sam do kuće jedva došla. Šta je, narode, ovo? Kao da na ljude u ovom gradu padne oblak prašine „ludila i ubrzanja“ pa svi pred praznike, jure, žure...A tek gužva u saobraćaju...strašno. Ponekad ne znam da li sam kući pošla ili sam kući došla, na svu sreću da imamo malo mostova, pa se nekako snadjem. Ispred tržnih centara nema mesta za parkiranje. Kupuju ljudi, i što treba i što ne treba, samo neka se nađe, da slučajno nešto ne zafali. Pa da li može da se nakupuje sve i koliko to hrane treba za tri dana? Kao da niko više ne ume ili ne želi da umesi hleb i svi se nešto najviše plašimo da ćemo ostati gladni. Praznici bi trebali da budu vreme koje ćemo provesti zajedno sa svojom porodicom, družeći se uživajući, a mi se uglavnom brinemo šta ćemo da jedemo. Ali, možda su ovi praznici povremeno potrebni zbog malo uzbuđenja i povećanja adrenalina...ko zna, ako ništa bar da nas gužva izludi i poraste uzbuđenje zbog predstojećih neradnih dana, za praznik rada. Zanimljivo, slavimo rad...ne radeći ništa.
A prvomajski uranak? E ovaj uranak će da urani bez mene. Ja ću sutra ostati u krevetu do...pa videću do kada. Planirala sam da odem kod prijatelja na Frušku goru sa suprugom, deca više ne idu nigde s nama. Sin će 1. maj da dočeka sa svojim društvom na Trešnji, a ćerka kod druga s fakulteta. Šta ćete, deca baš brzo rastu i ako preskočite bilo koji period u njihovom odrastanju, povratka nema. Zato budite uvek sada i ovde, uživajte u predstojećim praznicima sa svojim prioritetima (decom, roditeljima, boljim ili „lošijim“ polovinama, prijateljima) i ne brinite nećete ostati gladni. Uvek će se naći neko ko zna da umesi hleb, napravi kačamak...ili salatu od maslačka. Izađite i uživajte u ovim, kako meteorilozi najavljuju, prvim letnjim danima i pišite gde ste bili i kako ste se proveli.
Ja odoh da kupim par kilograma hleba, dok nije nestalo...trebaće uz jagnjetinu J