Nadam se da je ovo konačno to! Po treći put pokušavam da odem ili što je još važnije da ostanem u bolnici. Već me dva puta vraćaju kući. Kažu: „još nije vreme“. A ja bih baš volela da jeste.U komšiluku me zovu Georgina. Nadam se da ću se ipak poroditi pre nje, jer mi ovo izgleda ozbiljno. Sigurna sam da je vreme za porođaj. I bilo je, ovog puta sam pogodila. Treća sreća! Porođaj. E, varate se ako mislite da ću vam pričati o porođaju. Ovog puta, neću. Odahnuli ste? Greška. Pričaću vam o onome što je došlo posle porođaja ili o vremenu provedenom u porodilištu. Porođaj je trajao nekoliko sati i završio se na najoblji mogući način, rodila sam zdravu, možda bih vas sada slagala, kada bih vam rekla, tada lepu devojčicu. Mislim da je rečima namoguće opisati radost i sreću tog trenutka. Posle porodilišta smeštena sam u sobu gde su bile četiri porodilje. Sada, kada je sve prošlo, imam potrebu da ćutim, spavam i odmorim se malo. Pričaću kasnije s mojim novim sobnim drugaricama, ima vremena , tu smo. Iz sna me budi ženski glas, koji me doziva: majko, majko! Zar sam prespavala toliko godina? Moja beba već govori? Otvaram oči. Greška! To je samo sestra koja mi donosi dete na podoj. Ne znam zašto me zove „majko“,kada bih mogla ćerka da joj budem. Polako se pridižem jer me rana od epiziotomije tek sada boli i u naručje uzimam mali zavežljaj, moju bebu. „Evo sada je dojite“ kaže sestra „malo na jednu, pa na drugu dojku“. „Ali...ja to ne znam“ izgovaram nesigurno. „Znate, znate, to je lako“ kaže sestra i odlazi. Polako počinje da me preplavljuje talas panike... Uzimam bebu u naručje i pokušavam da joj stavim bradavicu u usta. Nekako je hvata, povuče dva puta pa joj ispadne. Idemo u krug, dok ne zaspi, a to se dešava veoma brzo. Svi kažu da ih oni hrane pre podoja, pa sam bar sigurna da nece ostati gladna. Ponovo dolazi sestra i odnosi moju bebu. Razgovaram sa svojim cimerkama pokušavajući da saznam kako se pravilno doji. Objašnjava mi Sandra kojoj je ovo treća beba. Sve ja kao razumem, dok ne uzmem bebu u naručje i ne pokušam da je dojim. Išla sam ja i u školu za pripremu trudinca, učili smo mi to i tamo, aliteorijski. E u praksi sve izgelda drugačije. Bezuspešno molim sestru , u svakoj smeni, da mi pokaže kako pravilno da dojim bebu. Osim jednog „nameštanja“ uglavnom ne dobijam odgovor. Svaka od njih uporno ponavlja „Majko, to je lako!“ Možda njima, meni nije! Dva dana posle „učenja dojenja“ dobijam upalu desne dojke. Na žalost i dalje ne dobijam pomoć od onih koji bi trebali da mi pomognu. Do njih dobijam samo savet: „Morate da praznite dojke posle svakog podoja i da ih masirate u pauzi.“ To znam, ali i dalje ne znam KAKO? To mi niko ne objašnjava. Pomaže mi i ovog puta, moja cimerka, trećerotka. Ona mi je izmasirala i izpraznila dojku, bilo je bolno, ali sam joj neizmerno zahvalna. To se zove iskustvo. Sebi sama to nikada ne bih mogla da uradim. Uz svu sreću i radost koju doživimo u porodilištu, uvek se provuče i neka neprijatnost. Da li to zaista mora da bude tako, ostaje kao pitanje, bez odgovora. Dobro je što se loše stvari brzo zaboravljaju a lepe dugo pamte, ali ovo iskustvio me tera na razmišljanje: Da li žene u Srbiji ne žele da rađaju ili su uslovi ti, koji nas teraju da o potomstvu razmišljamo na taj način. Koliko se Srbija raduje bebama?