- Parentifikacija je stanje u kojem dete preuzima ulogu roditelja i oseća odgovornost za emocije ili probleme odraslih u porodici.
- Znakovi su stalna briga za druge, previše obaveza, osećaj krivice i teško traženje pomoći, uz malo prostora da bude dete.
- Takvo iskustvo kasnije može otežati postavljanje granica i povećati rizik od anksioznosti, depresivnih simptoma i preterane samostalnosti.
Neka deca odmalena deluju ozbiljnije i odgovornije od svojih vršnjaka. Brinu o mlađoj braći i sestrama, teše roditelje kada su uznemireni i trude se da u porodici sve funkcioniše kako treba. Odrasli ih zbog toga često hvale, ne primećujući da iza takvog ponašanja ponekad stoji teret koji dete ne bi trebalo da nosi.
U psihologiji se ovaj fenomen naziva parentifikacija. Nastaje kada dete preuzme ulogu roditelja ili postane odgovorno za potrebe odraslih, iako za to još nije emocionalno ni razvojno spremno. Umesto da se oslanja na roditelje, ono počinje da veruje da mora da bude oslonac porodice.
Šta je parentifikacija?
Postoje dva osnovna oblika ovog fenomena. Emocionalna parentifikacija podrazumeva da dete teši roditelje, sluša njihove probleme, smiruje sukobe ili oseća odgovornost za njihovo raspoloženje. Praktična parentifikacija javlja se kada dete preuzme previše svakodnevnih obaveza, poput redovnog kuvanja, održavanja domaćinstva ili brige o mlađoj braći i sestrama, umesto odraslih.
Važno je naglasiti da pomaganje u kući samo po sebi nije problem. Presudno je koliko je dete opterećeno, da li su obaveze primerene njegovom uzrastu i da li oseća da nema pravo da ih odbije.
Sedam znakova koji mogu da ukažu na parentifikaciju:
1. Stalno brine o osećanjima drugih. Pažljivo prati raspoloženje roditelja i pokušava da spreči svađe ili da popravi nečije raspoloženje.
2. Oseća se odgovornim za porodične probleme. Može da veruje da mora da pomiri roditelje, pronađe rešenje za njihove teškoće ili spreči sukobe.
3. Svoje potrebe stavlja na poslednje mesto. Odriče se odmora, igre ili druženja kako bi pomoglo drugima, čak i kada je umorno ili uznemireno.
4. Teško traži pomoć. Naviklo je da bude oslonac drugima, pa nerado pokazuje slabost ili govori o sopstvenim problemima.
5. Plaši se da će nekoga razočarati. Teško podnosi kritiku, oseća krivicu kada kaže „ne“ i trudi se da uvek ispuni tuđa očekivanja.
6. Preuzima previše obaveza. Redovno obavlja poslove i brine o drugim članovima porodice na način koji prevazilazi ono što se očekuje od deteta njegovog uzrasta.
7. Deluje zrelo, ali nema prostora da bude dete. Uvek je ozbiljno i odgovorno, ali retko sebi dozvoljava bezbrižnost, greške ili pokazivanje osećanja.
Ovi znaci sami po sebi ne potvrđuju parentifikaciju. Ipak, kada se ponavljaju i dete zbog njih oseća pritisak, važno je obratiti pažnju na porodične odnose.
Kako parentifikacija utiče na dete kada odraste?
Osobe koje su rano naučile da potrebe drugih stavljaju ispred svojih mogu i kasnije imati teškoće u postavljanju granica. Često preuzimaju odgovornost za tuđe probleme, osećaju krivicu kada nekoga odbiju i teško prihvataju pomoć.
Neke postaju preterano samostalne, dok druge imaju stalnu potrebu da sve drže pod kontrolom. Parentifikacija se povezuje sa povećanim rizikom od emocionalnih teškoća, uključujući anksioznost i depresivne simptome, ali posledice nisu iste kod svih.
Način na koji će iskustvo uticati na osobu zavisi od brojnih faktora, među kojima su trajanje i intenzitet opterećenja, podrška koju je dete imalo i odnosi koje kasnije izgradi.
Kako roditelji mogu da pomognu?
Prvi korak je da prepoznaju da li dete nosi više odgovornosti nego što bi trebalo. Važno je da mu jasno stave do znanja da nije odgovorno za probleme odraslih, njihove sukobe niti njihovo raspoloženje.
Detetu treba omogućiti da slobodno izražava osećanja, traži pomoć i ima dovoljno vremena za igru, školu, prijatelje i odmor. Ako roditelj prolazi kroz težak period, podršku bi trebalo da potraži među drugim odraslima ili kod stručnjaka, a ne da dete postane njegov glavni oslonac.
Kada su prisutni dugotrajna napetost, osećaj krivice ili teškoće u porodičnim odnosima, razgovor sa psihologom ili porodičnim terapeutom može biti koristan, prenosi Index.
Nije problem u tome što dete pomaže, već kada pomoć postane njegova obaveza i zameni ulogu roditelja. Dete treba da zna da može da pogreši, zatraži podršku i bude bezbrižno, bez osećaja da je odgovorno za dobrobit cele porodice.
BONUS VIDEO