- Nekad ne možemo ni da naslutimo koliko nešto što je nama višak, nekoga može da usreći.
- Njegova radost podseća koliko dece nema ni osnovne stvari i koliko je njihova sreća često vezana za sitnicu.
Kao majci dvoje dece od četiri i dve godine, kuća mi je stalno puna slatkiša. Koliko god želela da deca ovakve poslastice smanje na minimum, svako ko nam dođe u goste obavezno im donese kesu slatkiša sa kojima ja uglavnom ne znam šta ću, jer su po tom pitanju veoma izbirljivi.
I tako na svakih nekoliko meseci, kada se komoda sa slatkišima prepuni, ja pokupim u kesu sve ono što se njima ne sviđa i odnesem na mesto na kojem znam da će se neko drugo dete obradovati. Ako je sezona praznika, obično se uključimo u neku od akcija pravljenja paketića za nezbrinutu decu ili ih odnesemo u crkvu, gde uvek ima dece koja prose.
Ovoga puta, nemam pojma zašto, spakovala sam tu kesu u automobil i krenula prema kući mojih roditelja. Kroz glavu su mi prošli mali Romi koji prose na isključenju na Ibarsku magistralu i setila sam se kako sam svaki put strepela da će ih neko slučajno udariti autom, jer je to isključenje baš nezgodno. A onda sam pomislila kako bi bilo lepo da jedan od njih - onaj kojeg sam zapamtila po tužnim očima i nenametljivosti - danas ipak bude tu.
Tužan i siromašan, ali dostojanstven
Izdvajao se od ostale dece po svojoj tišini - i dok su ostala deca bukvalno skakala na automobile, kucala na prozore vozačima koji čekaju uključenje i agresivno govorila "daj neki dinar", on je stajao u blizini i ćutke posmatrao, nadajući se da će i njemu nešto zapasti, ali bez da mora da se izbori za milostinju na taj način.
I gle, približavamo se raskrsnici, a on stoji sam. Zaustavljamo se, on stoji naslonjen na bankinu. Ne prilazi, samo tužno gleda, kao i obično. Kažem: "Dođi."
On gleda.
"Dođi slobodno".
Dok sam se okrenula da uzmem kesu sa zadnjeg sedišta, on se stvorio pored stakla. NIje me gledao, gledao je u pod. Dala sam mu providnu kesu u kojoj su se šarenile bombone, čokoladice, žvake, lizalice i neki ljuti čips.
Nije rekao hvala. Uzeo je kesu i udaljio se gledajući u nju raširenih očiju. Lakim korakom preskočio je bankinu i napravio nekoliko koraka po zelenoj površini koja, iskreno, nemam pojma ni kuda može da vodi. Čula se sirena, vozač iza me opominje da je trebalo već da krenem. Krećem, a kroz prozor koji u brzini nisam stigla da zatvorim, čujem urlanje na sav glas: "Imaaaaam booombooooneeeeee!!!"
Kako mi je neizmerna radost slomila srce
Uključila sam se na magistralu i pogledala u njegovom pravcu - trčao je i istovremeno skakao širom raširenih ruku, povremeno se zavrtevši, i odskakutao prema onom meni nepoznatom mestu.
Njegova reakcija izmamila mi je osmeh. Ali mi je onda izamila suze. Koliko li dece oko nas ima koja nemaju bombonu da pojedu kada im se jede nešto slatko? Koliko dece nema ništa da pojede, ako im neko ne udeli milostinju? Kad god se setim njegove ogromne radosti, pomalo mi se slomi srce.
I svaki put kad vidim onu gomilu slatkiša koju niko neće, setim se njega kako tužnih očiju stoji naslonjen na bankinu. I pomolim se da mu život bude bar toliko lakši i lepši, da mu bombone ne budu najveći razlog za sreću...
