„S decom treba da živimo, da s njima ručamo, da ih kupamo, da se mazimo. Da ih pohvalimo kad urade nešto dobro, a opomenemo kad pogreše. Znate, kad roditelj detetu u petnaestoj godini skrene pažnju na nešto, kaže mu „pa šta to radiš“, a dete se zastidi, to znači da je roditelj imao nekakav doživljajni odnos s tim detetom.“ – objašnjava Dr Bojanin.
A šta je razmaženo dete?
Ovako to opisuje dr Bojanin:
„To je dete kojem je sve davano kao vrednost u stvarima. Kad počnu detetu da se daju pokloni, znate, to je vrlo jedna važna tema, svaki čas deca dobijaju poklone, pa onda u jednom trenutku imamo hrpu igračaka i ne znamo ni koje su to igračke. A mi smo ih u stvari bacili između nas i deteta i ne vidimo se od njih. Zato se mora znati da se za velike praznike daju veći pokloni, za manje se daju mali. Tako se unosi neki red u način razmišljanja deteta. Dete onda zna da mu je neku igračku donela tetka iz, ne znam, Valjeva. I ono voli tu igračku jer voli i tetku. A ako dete ima toliko igračaka da ne zna ni koja je od koga, njemu nije žao da je rašrafi odmah sutra ujutru.
I tako mi stvaramo onu decu koja, na primer, ošamare majku što ne može da im kupi najskuplje najke koje žele. Imao sam nedavno jedan slučaj baš takav, da je sin od 15 godina ošamario majku jer mu nije mogla kupiti najke, bile su skupe za nju. Na predavanju uvek iznosim taj slučaj.
Dakle, vaspitanje počinje tako što se volimo, što se ugledamo jedan na drugog i upijamo jedan drugog. Deca upijaju naše ponašanje. Ne vaspitava se rečima. Niko nije postao dobar zato što mu je neko pridikovao da bude dobar. Ali, ako se tata ponašao tako da je dete identifikujući se s njim postalo dobro, to je onda prava stvar.
Ali, ne smemo zaboraviti da dete ima i svoju volju i svoje želje i svoju estetiku. I ako ta njegova estetika podrazumeva želju za galamom ili glasnom muzikom, dok mi želimo da spavamo i odmaramo se popodne, onda moramo naći neke sporazume. Jer dete je ličnost od nultog dana.
Zelena učionica/Yumama/Jasna Drenovac
BONUS VIDEO