Uglavnom učimo dete da je laganje jako ružno, neko grdi i kažnjava da se takvo ponašanje više nikada ne ponovi. Dečji neuropsiholog Kira Makarova objašnjava zašto deca počinju da lažu i kako da reagujete na to.
Za početak, važno je razdvojiti koncept „laži“ od „tajne“. Laž je namerno iskrivljavanje informacija. Po pravilu uvek postoji razlog za laž: strah, nepoštovanje, strogi uslovi vaspitanja. Dete laže da jede slatkiše ili kada dobije lošu ocenu jer se plaši kazne. Tajnost je namerno prikrivanje informacija. Na primer, dečak ne kaže da mu se dopada drugarica iz razreda. Ovo ukazuje da dete postaje odraslo i pokušava da se odvoji od roditelja. Pravo na privatnost je važno poštovati.
Laž je direktno povezana sa vaspitanjem i odnosima u porodici
Svi lažu: Deca počinju da lažu jer to rade njihovi roditelji i druge značajne odrasle osobe. Ako se u porodici iznošenje laži smatra normom i odrasli se redovno ponašaju na ovaj način, onda dete kopira njihovo ponašanje kao prirodno.
Bojim se da kažem istinu. Ako dete živi u veoma strogim uslovima i neadekvatnim očekivanjima roditelja, onda u jednom trenutku može da zaključi da je laganje mnogo sigurnije od istine. U suprotnom, biće suočen sa činjenicom da će odrasli da saznaju, moraće da se objašnjavaju, biće kažnjeni, još više kontrolisani i naterani da žive po pravilima odraslih. Na ovaj način dete pokušava da izbegne dodatne probleme. Na primer, roditelji sanjaju da njihova ćerka da postane pijanista, a devojčica voli da pleše, niko ne želi da je čuje. Biće joj lakše da laže i krišom ode u plesni klub nego da to direktno kaže majci.
Čudna ograničenja i nedostatak doslednosti. Zabrane i diktatura u porodici dovode do toga da deca počinju da obmanjuju odrasle. Ako odrasli smisle čudna pravila ne pokušavajući da se dogovore sa svojom decom, onda se, po pravilu, suočavaju sa činjenicom da počinju sukobi ili deca počinju da lažu. Na primer, roditelji kažu da deca mogu da se igraju telefonom samo trideset minuta dnevno. Ali ovo vreme nije dovoljno ni za odraslu osobu. Ne samo da pravilo padne na dete iz vedra neba bez objašnjenja, već vidi i da ga sami roditelji ne poštuju. Pored toga, često odrasli sami smišljaju, zatim sami poništavaju ova pravila, pa ih ponovo vraćaju. Da li će danas biti zabranjeno ili ne, često zavisi od raspoloženja odrasle osobe.
Imam pravo na privatnost. Ponekad je laganje jedini način da zaštitite sebe, svoja osećanja i misli od odraslih koji nemaju pojma o ličnim granicama. Kako dete raste, važno mu je da ne kaže sve roditeljima. Takođe, dete može da prestne da priča o sebi jer se njegove priče ismevaju ili prepričavaju prijateljima i komšijama bez pitanja.
Tajne se saznaju. Neophodno je mirno reagovati na prevaru, pretvarajući se da odrasla osoba veruje u ono što dete govori. Onda ostaje samo sa sobom: „Ja sam lagao, a oni su mi verovali. Šta sada da radim?" Tako se budi prvi znak savesti. Ako roditelji počnu da vrište, prave skandal, osuđuju: „Lagao si. Reci istinu“, onda takav pritisak tera dete da traži nove načine da laže, a ne da bude primećeno.
Mnogo je bolje ako odrasla osoba počne da pita i posmatra ponašanje deteta: „Kako je bilo? Šta se onda desilo?" Ako nastavi da laže i vara, onda je neophodno pomoći detetu da se otvori stvarajući situaciju u kojoj ono razume da znate i da se ne svađate. Na primer, možete reći: „Komšinica mi je rekla da je videla...“
Uzroci i posledice. Čak i ako dete laže, ne treba da ga ponižavate ili vređate, jer na taj način stiče svoje lično iskustvo. Veoma je važno da se odrasli prema tome odnose sa razumevanjem i pomognu detetu da se nosi sa svojim greškama. Neophodno je detetu jasno staviti do znanja da su njegove laži njegova mera odgovornosti i da na taj način samo sebi pogoršava stvari. Dete ne možete nazvati lošim, ali je potrebno pokazati da laganje može dovesti do zabune i pokvari odnose sa drugim ljudima. Ako odrasli tretiraju dete sa poštovanjem prema njegovom mišljenju ili priči, onda će da shvati da nema smisla lagati.
Prevencija dečijih laži
Od rođjena deteta do trinaeste godine, glavni faktor oblikovanja dečjih laži je porodica i šta se u njoj dešava. Ako je dete osramoćeno i gurnuto u šablon, ako mu se kaže da mora nešto sa čime ne može da se izbori, onda se dete uplaši i pokušava da samo nađe rešenje, uključujući i pomoć laži.
Ako odrasli prenesu svom detetu ideju da ne postoji ništa u životu što ne može da se preži, onda im ono dolazi i otvoreno priča o svim svojim poteškoćama. Od malih nogu svakom detetu je važno da čuje od značajnih odraslih: „Sve je u redu. Mi ćemo ti pomoći da to shvatiš. Normalno je da ti treba pomoć.” Što su odrasli pažljiviji, rađe štite i pomažu svom detetu u školi, u odnosima sa drugom decom, sa nastavnicima, manje ga opterećuju: „Ovo moraš, ono ne smeš da uradiš“, to dete manje pribegava lažima kao jedinom načinu da se oslobodi unutrašnje napetosti.
Nije dete krivo što laže. Ovo nije pitanje osobina ličnosti. Ovo je pitanje obrazovanja i odrastanja. Zato se ne može predstavii kao primer amoralnog ponašanja. Uvek postoje razlozi za loše ponašanje i važno ih je pronaći. Ako kod odraslih laži njihovog deteta izazivaju samo jaka osećanja i želju da ga kazne, onda je bolje potražiti pomoć od psihologa koji će mu pomoći da sagleda situaciju spolja.
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO