Današnja deca često imaju puno obaveza, bezbroj vannastavnih aktivnosti, očekivanja, truda i rada. Vreme ispunjeno ovim aktivnostima skraćuje vreme na društvenim mrežama i i igricama, a da li i krade detinjstvo? Ponekad se očekuje da dete na malenim leđima ponese veliki teret kako bi bilo uspešeno, a onda se njegova darovitost uguši, dete postaje prezasićeno, više nije motivisano. Baš o tome gopvorio je čuveni ruski psiholog Mihail Labkovski:
"Među mojim redovnim slušaocima, koji već znaju da se po mojim pravilima deca ne mogu prisiljavati ni na šta, bilo je onih koji vole "kompromis". Više ne zahtevaju da naslednik sedi iznad udžbenika dok ne pocrveni u licu, već pokušavaju da ga "motivišu". Odnosno, da bude udobno i poslušno ne štapom, već nekom vrstom "šargarepe". Neka vrsta ispiranja mozga, iz kategorije "ako dobro učiš, postaćeš milijarder". Hajde da pričamo o tome da je motivisanje beskorisno i besmisleno.
Odakle dolazi ova potreba?
Po pravilu, sve počinje klasičnom frazom: "on uopšte ne želi ništa" ili "uopšte ga ništa ne zanima". Ozbiljno? Čovek, čak i mali, koga uopšte ništa ne zanima, pati od depresije. Ali dete koje je zainteresovano za fudbal, dvorište i kompjuter još uvek nešto jasno zanima.
Zašto deca nisu naročito vredna u učenju i, kako roditelji vole da kažu, "malo brinu o svojoj budućnosti"? Zato što je primanje ocena zdrave, skladne ličnosti glupo nezanimljivo. Dete koje nema bolesni (ili oštećenu od roditelja) ponos uopšte ne mari za petice. Da, deca u prvim razredima često postaju uzbuđena, jer prvi put ulaze u sredinu u kojoj postoji neka vrsta takmičenja. Deca do određenog uzrasta igraju ovu igru sa "peticama" ili "zvezdicama", ali onda im odjednom sinu da je mnogo interesantnije juriti loptu nego raditi neke dosadne stvari zarad ocena u dnevniku.
Dete može biti zainteresovano za nova znanja, a onda uči iz zadovoljstva (ovo nema veze sa ocenama). Možda uživa u druženju, pa rado ide u školu. Ove motivacije su normalne i zdrave. Ali kada dete zaplače zbog loše ocene i svim silama pokušava da dobije dobru ocenu, to ukazuje na to da ima veliku anksioznost. Boji se da izgubi. On svoj život vidi kao biatlon - ovde moraš da puziš, ovde moraš da pucaš, ovo je takmičenje, i teško je. U međuvremenu, detinjstvo prolazi.
Odgajati genija, milionera, šampiona
Da, roditelji mogu da izvrše toliki pritisak na mozak svog deteta da na kraju dobiju zlatnu medalju. Pop zvezda ili svetski poznati naučnik. Ali dozvolite mi da vam dam dva primera: Majkl Džekson i Pol Makartni. Obojica su postali zvezde. Jednoga su roditelji tukli, naterali da uči i radi do iznemoglosti i stvorili superambicioznu ličnost, spremnu na sve za uspeh. Rezultat je, mislim, svima poznat. Depresija, droga, nedostatak samoprihvatanja i smrt.
A evo i Pol Mekartni. Voleo je da svira gitaru. Svidelo mu se. Nije se trudio, nije sebi uskraćivao zabavu i nije se previše trudio. I osvojio je 2 milijarde dolara.
Zašto dajem ovaj primer? Štaviše, mnogo veće šanse da odraste srećno ima dete koje ni na šta nije primorano ili nije "motivisano". A sreća je, po mom mišljenju, u principu važnija od svega.
Talenti su za zabavu
Mnogi roditelji vole da prigovaraju, "ali moje dete je toliko talentovano, da ako nije motivisano, izgubiće sve svoje sposobnosti...". Roditelji, shvatite da je talenat, u teoriji, dar, a ne kazna. Ako dete ima neku sposobnost, neka je razvija prema svojim željama.
Mnogi roditelji vole da od svoje dece prave "postignuće", govoreći im "ti si moj genije, ti to možeš!" Shvatite da je talenat stvar kreativnosti. O sposobnosti da kontemplirate, da čujete muziku koja vam svira u glavi. Ili o neodoljivom interesovanju za biologiju (matematičke formule, dinosaurusi...). Kada se ovaj slatki, divni proces pretvori u nešto poput takmičenja, sva magija nestaje. Visoko se pretvara u dužnost, u rad. I tako, zaista, talenat se brzo gubi, ne ostavljajući ništa iza sebe. Jer crtanje zmajeva je zadovoljstvo, ali rad u školi 8 sati više nije zadovoljstvo.
U principu, prestanite da gledate na svoju decu kao na plastelin od kojeg morate po svaku cenu da oblikujete nešto lepo. Ovo je već ličnost i, verovali ili ne, živa osoba. Sa sopstvenim željama i potrebama.
Kako razviti svoje dete?
Postoje jednostavni i nekomplikovani načini da svom detetu zaista pružite dobar, pravilan razvoj. Čitajte knjige sa njim i razgovarajte o zapletu. Crtajte s njim, vajajte od gline. Idite u pozorišta, izložbe, muzeje nauke. Razgovarajte s njim o muzici i književnosti. I, u stvari, ništa više nije potrebno. Što se ostalog tiče, neka on sam shvati."
BONUS VIDEO:
(Yumama/T.A.S.)