Obuzdavanje dečjih emocija je jedan od najvažnijih zadataka majke (oca, druge bliske odrasle osobe). Porodični psiholog Irina Česnova, autorka knjige "Roditeljstvo s ljubavlju. Kako postati velika i jaka odrasla osoba za svoju decu", objašnjava šta to znači i kako to učiniti ispravno.
Šta je to "kontejner" mama?
"Kontejner" je posebno mesto u roditeljskoj psihi, koje je ispunjeno ili nije u potpunosti ispunjeno našim sopstvenim iskustvima, osećanjima, željama. A ako se ovaj "kontejner" ne napuni do kraja i ostane bar malo slobodnog prostora, smatrajte da su naša deca srećna. To znači da je ovo mesto za njih: za njihova iskustva, emocije i stanja.
Ovo je prostor u koji dete može da "donese" bilo koje svoje osećanje sa kojim se teško (strašno, nepodnošljivo) nosi. Gde može da ih "smesti" i živi, osećajući podršku nekog ko je veći i jači od njega. Ko ne zabrani plakanje, ljuti se, tuguje, izdržaće dečji bes, suze, negodovanje, strah ili bol, daće podršku, utehu i sigurnost.
Zato je toliko važno da u duši roditelja ima mesta za dečja osećanja. Prvo zajedno doživljavamo osećanja — imenujmo ih, pomažemo im da se izbore sa tim - a onda deca počinju sama da to rade. I stiču neprocenjivo iskustvo: ako mi se neko u blizini uvek iznova suprotstavi mojom agresijom, strahovima, jecajima, sve je u redu sa mnom, mogu i ja da izdržim.
Dakle, kada imamo dete mi:
- Mi odražavamo situaciju. "Sastavljao si slagalicu, ali ništa ne funkcioniše."
- Mi imenujemo i normalizujemo osećanja. "Naravno, ovo me ljuti/veoma je uvredljivo, želim da odustanem od svega. Kada se neko osećanje imenuje, ono prestaje da bude tako zastrašujuće."
- Tešimo i saosećamo. Ako je potrebno, ograničavamo neželjeno ponašanje. I zajedno razmišljamo o tome kako sebi možemo da pomognemo: "Hajde da predahnemo, podignimo i spustimo ruke naglo da ublažimo napetost, a zatim sednemo i zajedno razmislimo o slagalici. Ako treba, pomoći ću ti".
- A ponekad ne morate ništa da kažete. I samo budi tu, zagrlite, pomazite.
Zašto je teško
Ne uspevaju svi da budu "kontejner" za emocije svog deteta. Neki su uplašeni burnom reakcijom, drugi su iznervirani i ljuti, treći osećaju krivicu, a treći pokušavaju naglo da zaustave osećanja. Ako mi sami imamo emotivnih resursa, onda možemo biti osetljivi, tretirati ih mirno, utešiti i podržati. A ako padnemo u umor i lični bol, onda nastaju teškoće.
Ne možemo biti dobar "kontejner" za dete ako je naš sopstveni emocionalni "kontejner" preopterećen. Imamo previše potisnutih osećanja i iskustava, i jednostavno nismo u stanju da prihvatimo i "svarimo" dečija stanja/zahteve.
Zašto se "kontejner" preliva?
Stvar je u tome što nekada nismo mogli da bliskim odraslim osobama predstavimo naše uslove, oslobodimo ih, "istovarimo", dobijemo pomoć i olakšanje. Stoga se ispostavilo da su mnoga osećanja zamrznuta, blokirana, zaglavljena.
Godinama ih nosimo u sebi, zapečaćeni su u telu, stoje u grlu - kao simbol činjenice da je to to, nema mesta. A ako dete pokuša da svoje emocije "smesti" u naš ionako pretrpani "kontejner", poslednja kap se ispostavi da je kobna: sve proključa, prelije se i dogodi se eksplozija.
Pročitajte i - Zašto ne treba sprečavati decu da budu tužna?
Ono što je važno zapamtiti
Veoma je važno obratiti pažnju na sopstveni "kontejner". Šta je unutra? Koje uslove dece ne mogu da podnesem? Kako da pomognem sebi i njemu?
Pomoći sebi znači, ako je moguće, "istovariti" svoj emocionalni prostor – kroz opuštanje, emocionalne razgovore i sve ono što vam pomaže da doživite osećanja i procesirate iskustva, uključujući i stara.
Pomaganje detetu je, pre svega, razumevanje i prihvatanje da svaki roditelj povremeno ispadne iz položaja krupne i jake odrasle osobe i ne može da toleriše neke od detetovih manifestacija. Niste izuzetak, ovo je normalno. Bilo bi dobro u takvim trenucima (ili posle) saosećati sa sobom i njim: "Nije nam obojici sada lako, ali ćemo to preživeti. Da li si dobro. Volim te".
Opšte je prihvaćeno da refleksija i artikulacija osećanja treba da deluju na dete kao čarobni štapić: kažu, zahvaljujući tome, dete će se brzo smiriti i prestati da bude nervozno ili histerično. Ovo nije u redu.
Svrha govora je da se detetu da do znanja da ga vidite, čujete, da se njegove emocije prepoznaju. Ovo mu pomaže da bolje razume sebe i pronađe načine da se nosi sa jakim osećanjima bez da ih blokira. Ako se fraza "sada si ljuta" izgovori formalno, kao način da se promeni neprihvatljivo ponašanje, to se veoma oseća. Kakvu poruku dete dobija? Sve je isto: "Ne mogu da te podnesem, dozvoli mi da izgovorim magične reči i prestaćeš."
Razgovor kroz osećanja nije manipulacija. Ovo je ponuda stvarne pomoći.
(Yumama)
BONUS VIDEO: