Mala deca, posebno trogodišnjaci vrlo su radoznali i ne shvataju opasnost, a psiholog Ana Mirković gostujući u emisiji 'Kec na 11' na K1 televiziji, otkrila je koje stvari su tada najveća obaveza roditelja.
"Svi mi koji smo imali malu decu znamo da kad se najmanje nadamo desi se neka situacija. Moja deca imaju ožiljke na licu jer su pali predamnom, udarili se na kocku ili imali neku drugu bezazlenu situaciju. Mi živimo na 6. spratu i svakog trenutka gledam samo da ne priđu prozoru. Nesrećne situacije se nažalost dešavaju i nema osobe da se nije skamenila od te vesti i tih par minuta dok smo se svi nadali da će preživeti", rekla je Ana osvrnuvši se na tragičan slučaj trogodišnjaka koji je u Beogradu pao sa 7. sprata.
Kada je reč o tome da roditelj sme da ostavi dete samo ili sa nekom drugom osobom, psiholog kaže:
"Deca u uzrastu od 3 godine su najopasnija jer tada imaju razvijene sve motoričke sposobnosti i mogu da se popnu na stolicu, da u dva koraka dođu do prozora, čeprkaju gde ne bi trebalo. Sve oči su uprte u njih ali svi znamo da je nemoguće jer mi nismo roboti da 24 sata držimo pogled samo na tom detetu", rekla je, a onda se prisetila primera iz svog detinjstva:
"Kada sam bila srednjoškolka, ćerku moje profesorke hemije je baka vodila za ruku. Ona joj se izmigoljila i u deliću sekunde se našla na ulici i pregazio je auto. To su upropašćeni životi svih ljudi koji poznaju tu porodicu, i tog nesrećnog čoveka koji je vozio auto u trenutku kada je trogodišnjakinja istrčala na ulicu. Koliko god da smo usresređeni na to dete i da pazimo, nesrećne situacije se nekad dese."
Ona je rekla da joj je potpuno jasno da ne može niko biti 24 sata usmeren isključivo na dete, ali da kompromis može biti dobro rešenje.
"Jasno je da ne možemo 24 sata da gledamo u dete ali napravite neki kompromis. Reci te mu 'sedi tu i ne pomeraj se dok mama ode do toaleta', viknite 'šta radiš sada' ako ga nemate u vidnom polju, delić sekunde, delić nepažnje i njihova potpuna nezrelost, istraživački duh dovode do nesrećnih situacija."
Ono što je važno za svakog roditelja jeste to da sa svojim detetom priča i sve vreme ga mirnim tonom i kroz neobavezan razgovor upozorava na opasnost.
"U najranijem uzrastu se predstavi opasnost. Mi im govorimo njima da ne čeprka po prekidačima, utikačima i svemu što ima veze sa strujom, nemoj sam da ulaziš u tuš kabinu, nemoj da stavljaš bojicu u nos... Kod mene u stanu prozori nikad nisu bili širom otvoreni nego na kip, tako da dete ne može da mu pristupi. Imam prijateljicu koja ima bravice na prozorima jer joj je ćerka toliko radoznala da je u jednom trenutku samo dok je ova trepnula devojčica već bila na prozoru. Treba samo pričati, a kada se desi neka opasnost odmah ide frekvenca gore, proderite se 'ne' i pljesnite rukom. Nakon toga obavezno ide razgovor i gledanje u oči, šta je moglo da se desi, kako bi se osećala mama, tata, brat, sestra, hajde da to više nikada ne radimo. Deca i na ranom uzrastu po tonu, osećaju i emociji će znati da je nešto opasno", rekla je Ana, i dodala:
"U tom trenutku dete je usmereno na sebe, ali moramo da mu objasnimo da to što radi može da povredi ne samo njega već i sve oko njega jer su deca jako osetljiva na emocije i raspoloženje roditelja. Vrlo je važno da govorimo od najranijih uzrasta. Mi već od 18. meseca krećemo deci da dajemo razne savete i onda smao pojačavamo nivo do trenutka kada dete ne shvati. Kada ga pitamo šta treba da se desi, da dete zna da kaže da može da se povredi, da plače, da se pojavi krv..."
Međutim, treba voditi računa i o tome kako razgovarate sa detetom jer ukoliko previše počnete da mu pretite i ukazujete na negativne situacije, dete može da dobije velike strahove.
"Te razgovore vodimo svakodnevno, ali stalno treba podsećati na to šta su prioriteti. Nemoj prići blizu rerni jer je topla i možeš da se opečeš, nemoj hodati bos ako si izašao iz tuš kabine jer možeš a se oklizneš... O opasnostima retko razgovaramo, zamislite kakav bi život roditelja i dece bio da samo o opasnostima pričamo. Takva deca bi imala velike strahove, u svemu bi videla neprijatelja, razvili bismo jedno biće koje ima fobije od svega. To je jako kompleksan zadatak, ne postoji jedna lekcija koja može da se obradi i da kažemo da je dete koje neće ulaziti u opasnost", kaže psiholog i dodaje:
"Koliko god da ste brižni i predani, neke situacije se dese."
Ona je objasnila i kada dete sme da ostaje samo kod kuće.
"Ja mislim tek polaskom u školu i to vrlo ograničeno. To je trenutak dok ono radi domaći zadatak dok mama ode u prodavnicu. Iako smo odsutni samo pola sata, pošaljemo mu poruku da vidimo da li je sve u redu, da mu kažemo da ne otvara nikom nepoznatom, da idu na terasu... Dete se do 11-12 godne nalazi u fazi konkretnih operacija kada ono manipuliše stvarima i situacijama. Već sa 12 godina može da zaključuje, i tada možete da napravite dogovore o aktivnostima, pa i ono tada može da napravi projekciju nekih suludih situacija", zaključila je psiholog Ana Mirković.
(Yumama)