- Deca u Skandinaviji, čini se, rastu drugačije nego u ostalim delovima sveta.
- Mama iz Irske je provela godinu dana u Skandinaviji odnosno u Norveškoj, i za to vreme je naučila neke jako korisne i važne lekcije o odgajanju dece.
Društvo u kojem živimo, naša tradicija i kultura u mnogome uslovljavaju i određuju način na koji odgajamo svoju decu - čak i kada toga nismo ni svesni. Jedna mama iz Irske koja je godinu dana živela u Oslu otkrila je 5 važnih stvari o roditeljstvu koje je naučila u Skandinaviji, i kojih se i dalje pridržava.
1. Roditeljstvo nije takmičenje
U Irskoj mi je uvek bilo pomalo čudno kako se roditeljstvo tretira gotovo kao takmičenje da se vidi ko to može najbolje da uradi. Ovde su deca prijavljena na milion različitih aktivnosti, što popodneva i vikende čini ultrastresnim i dovodi do "trke" da svi stignu na treninge fudbala, ragbija, klavira, baleta, violine, tenisa ili izviđača. Školski raspusti su ispunjeni kampovima od početka do kraja, i gotovo postoji strah da će deca morati sama da se igraju nekoliko sati.
U Skandinaviji, kampovi uopšte nisu popularni, niko na njih ne ide. Deca mogu da se bave jednom ili dve aktivnosti ili sportom – maksimum. A dosada se smatra odličnom stvari – to je i prilika za odmor i korišćenje mašte za slobodnu igru, kao i prekopotrebno vreme napolju za decu. Što me dovodi do moje sledeće tačke…
Mislila sam da smo prilično aktivni u prirodi. Često idemo na bar jednu šetnju vikendom, moja deca se uvek igraju napolju i mnogo koristimo naše lokalne parkove – ali u Norveškoj, to nije ništa u poređenju sa tim koliko vremena napolju većina dece i porodica provode svake nedelje.
Skandinavski roditelji podstiču igru napolju bez obzira na vreme. U stvari, postoji izreka koja kaže da ne postoji loše vreme, već samo neprikladna odeća. I ne može se poreći da ova praksa promoviše fizičko zdravlje, snažnu vezu sa prirodom i istraživački duh kod dece. I počinje rano. Vrtići u Norveškoj imaju veće spoljašnje prostore nego zatvorene, sa šumovitim područjima, brdima, potocima i blatom, a deca provode većinu dana napolju, bez obzira na vreme ili temperaturu.
U školi čak provode jedan ceo školski dan napolju svake nedelje – i časove drže napolju u šumovitom području pored škole, uz logorsku vatru – moja deca su bila opsednuta ovim!
3. Porodično vreme je najvažnije
Nema sumnje... u Skandinaviji postoji mnogo bolja ravnoteža između posla i privatnog života.
U Norveškoj, ne samo da je porodiljsko i roditeljsko odsustvo duže nego u Irskoj, što je odlično posebno za očeve, koji dobijaju najmanje tri puna meseca plaćenog odsustva nakon porođaja, već je i radno vreme kraće, većina ljudi završava posao u 16 časova, a mnogi vrtići i prostori za produženi boravak se zatvaraju u 16:30. To, naravno, znači da imate više vremena kao porodica popodne, a samim tim i bolju ravnotežu između posla i privatnog života.
I naravno, ovo će biti teže uraditi u Irskoj, gde je radno vreme duže, a često i putovanje na posao, ali ja sa sobom nosim koncept: Porodično vreme je najvažnije i nastaviću da mu dajem prioritet u odnosu na druge stvari u ovom trenutku.
4. Roditelji učestvuju u školskom životu
Moja ćerka je bila u srednjoj školi kada smo bili u Oslu, i ono što me je prvo pogodilo je koliko je malo domaćih zadataka imala u poređenju sa onim što je imala prethodne godine u srednjoj školi ovde u Irskoj. U Norveškoj je stav bio da kada se škola završi, deca – čak i tinejdžeri – treba da imaju vremena za odmor i provode vreme sa porodicom i prijateljima, a ne da brinu o još domaćih zadataka. Isto je važilo i za testove.
Još jedna velika razlika je bila u tome što i u vrtićima i u školama u Skandinaviji ne šalju račune sa zahtevom za dobrovoljne priloge ili bilo šta slično. Umesto toga, podstiču učešće i roditelje da dođu u školu ili jaslice i pomognu u događajima, održavanju igrališta, izletima i drugim većim i manjim poslovima koje treba obaviti. Na taj način, ne samo da se poslovi obavljaju i događaji organizuju bez plaćanja računa, već se i roditelji podstiču da se upoznaju jedni sa drugima, školskim osobljem i drugom decom, i volim koliko je sve to bilo značajno.
Nazad u Irskoj, prijavila sam se u Udruženje roditelja i nastavnika u školi oboje moje dece i odlučna sam da duh skandinavske školske zajednice prenesem i tamo.
U Irskoj sam uvek vodila svoju decu u školu i dolazila po njih, kao i svi ostali u osnovnoj školi moje dece – osim dece koju je dovodilo osoblje iz produženog boravka. U Norveškoj niko ne vodi decu u školu osim možda prvih nekoliko dana nakon što krenu u prvi razred.
Širom Skandinavije, a svakako u Oslu gde smo živeli, deca od šeste godine (kada krenu u školu) sama idu do škole ili, najčešće, sa prijateljima koji žive u blizini.
Takođe, sami se i vraćaju kući, a često sami - ili sa braćom i sestrama - provode i nekoliko sati kod kuće dok se roditelji ne vrate s posla.
Takođe je daleko manje roditeljskog učešća u igri – nije bilo zakazanih sastanaka za igru, već deca istrče napolje i zvone na vrata dok ne pronađu neke prijatelje koji bi izašli da se igraju, i moram reći, volela sam da vidim koliko su deca tamo nezavisna i slobodna, i koliko su svi roditelji izgledali manje pod stresom.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO:
