- Dvoje roditelja naučnika svakodnevno rade pet pažljivo osmišljenih stvari kako bi odgajili pametno dete.
- Kažu da je prednost takvog pristupa što nisu potrebne nikakve skupe igračke, programi niti nešto slično, već to može da radi svako.
Profesija kojom se čovek bavi ne znači mnogo u kontekstu roditeljstva, ali je činjenica da, recimo, lekar ume bolje da se snađe tj. bolje zna šta da radi kada njegovo dete dobije temperaturu, nego ostale mame i tate. Vodeći se tom logikom, Upasna Gautam (40) i njen suprug dr Kristofer Menges (39), oboje naučnici iz Teksaksa i lideri u STEM oblasti, odlučili su da usvoje pet svakodnevnih praksi kako bi svojoj dvogodišnjoj ćerkici pomogli da izgradi kognitivnu otpornost, da bude (i ostane) oštroumna.
"Ono na šta smo zaista fokusirani jeste izgradnja jakih kognitivnih temelja tokom najkritičnijeg perioda razvoja njenog mozga i osiguravanje da se ovi neuronski putevi uopšte izgrade", rekla je Gautam za Newsweek. Njihov pristup, objasnila je, proizilazi iz istraživanja razvojne psihologije, saveta stručnjaka za pedijatrijsku medicinu i njihovih sopstvenih roditeljskih instinkta.
Gautam je u objavi na Threadsmreži izložila pet stvari koje rade kako bi odgajili pametnije dete:
- Podstiču devojčicu da objasni svoje razmišljanje,
- Dopuštaju joj da se malo pomuči pre nego što priskoče u pomoć,
- Duboko i ozbiljno joj odgovaraju na pitanje "zašto",
- Izgovaraju sopstvene greške naglas
- Nikada ne završavaju rečenicu svoje ćerke.
"Kada je pustimo da se muči sa slagalicom 30 sekundi pre nego što joj pomognemo, poručujemo: 'Verujem da možeš da se nosiš sa teškim stvarima'", objasnila je Gautam. "Kada je zamolim da završi svoje misli, pokazujem joj da je ono što ima da kaže dovoljno važno da sačekamo. To gradi sigurnost. Stručnjaci su apsolutno u pravu da je nestrukturisana igra ključna i to je upravo ono što mi radimo."
"Ona je još uvek dete i slika prstima, skuplja kamenje, igra se u pesku", rekla je mama naučnica. "Jednostavno je ne pokušavamo da razmišljamo umesto nje kada je već angažovana u tome. Zapravo mislim da je ovaj pristup manje intenzivan."
Gautam, lider u tehnologiji, i Menges, veterinar i epidemiolog, priznali su ključni značaj ovih koraka, posebno u generaciji okruženoj veštačkom inteligencijom. Oni veruju da ako se deca uvek oslanjaju na alate za odgovore i rešenja, možda neće razviti mentalne veštine da to sama urade.
"'Zaštita' koju gradimo za našu ćerku jeste da se osigura da se ovi krugovi za razmišljanje razvijaju snažno i automatski dok je njen mozak još uvek neverovatno plastičan", rekla je Gautam. "Sa dve godine, ona je u najboljem trenutku za izgradnju ovih temelja. Želimo da razvije naviku samostalnog korišćenja svoje inteligencije, tako da kada bude imala 15 godina i veštačka inteligencija je svuda, ima kognitivni mišić da kritički razmišlja o onome što proizvodi, umesto da to jednostavno prihvati po automatizmu."
Aneal Barat, obrazovni psiholog i specijalista za učenje, pohvalio je roditelje zbog toga koliko je proaktivan i pametno osmišljen njihov pristup.
"Oni ne pokušavaju da odgaje dete koje može da nadmaši mašine, već odgajaju dete koje zna kako da razmišlja, i ta razlika je zaista važna", rekao je za Newsweek.
Pokazivanje grešaka, podsticanje dovršavanja misli i puštanje dece da se "muče" su ono što je nazvao "pametnim roditeljstvom".
Međutim, kao zdrava kritika, Barat smatra da je očekivanje od malog deteta da tačno objasni svoje rezonovanje nerealno, ali vrednost leži u vežbanju i izlaganju. U ovoj fazi, ponavljanje pomaže u razvoju njihovog razmišljanja, čak i ako nije precizno.
"Ne morate biti naučnik da biste pitali: 'Zašto to želiš?' ili brojali do 30 pre nego što pomognete ili rekli: 'Mama je napravila grešku' kada nešto prospete", komentariše Gautamova način na koji odgajaju ćerku. "To su konverzacijske navike, a ne tehničke veštine. Pitanje: 'Šta dalje?' kada dete zaćuti je nešto što svaki roditelj može da uradi, bez obzira na poreklo ili resurse.“
Gautam takođe veruje da su njihove prakse pristupačnije od uobičajenih saveta za roditelje, jer ne zahtevaju nikakve posebne igračke, obrazovne programe ili dodatno vreme tokom dana.
"Takođe mislim da mnoge porodice već rade nešto slično, samo to ne imenuju", kaže ova mama. "Roditelji koji ne mogu odmah da 'uskoče' svaki put kada se njihovo dete s nečim muči, grade toleranciju na frustraciju. Roditelji koje uče praktičnim veštinama poput kuvanja, popravljanja stvari, baštovanstva prirodno postavljaju pitanja 'zašto' i 'šta ako'. Princip dozvoljavanja deci da sama obavljaju svoj kognitivni rad prevazilazi bilo koju specifičnu pozadinu. Kako se to manifestuje izgledaće drugačije u svakom domu u zavisnosti od kulture, resursa i vrednosti, i baš tako bi i trebalo da bude".
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i savete ruske doktorke o vaspitanju dece:
BONUS VIDEO:
