KAKO DA DETE ZAVOLI MUZEJ? Istoričarka Anja nam otkriva gde roditelji greše: Klinci se super zabave, a nisu to očekivali

Opšte je mesto postalo da današnja deca provode previše vremena na internetu, često prateći sporne sadržaje po društvenim mrežama, igrajući video igrice i družeći se onlajn. Ipak, kako svako vreme donosi nove vrednosti, tako su se i ljudi koji se bave naukom, kulturom, edukacijom, onim pravim znanjima koja želimo da se deca zapravo usvajaju, okrenuli današnjim popularnim medijima koji su mališanima i mladima bliži i prijemčiviji. Na ovaj način, znanje u jednom drugom obliku, jednako kvalitetno može da se deli i usvaja.

“Već dosta dugo radim se decom, kako u muzeju, tako i na privatnim časovima jezika i ono što znam- naučila sam od njih. Najvažnije je osluškivati i posmatrati, pa se prema tome i prilagoditi. Prirodno je da decu, kao ni nas, ne zanimaju iste stvari, baš zato, volim da ih najpre upoznam, koliko mi to vreme pruža, a onda zajedno učimo. Pričamo. Sve ture i radionice koje sam održala u muzeju, održala sam u formi dijaloga. Detetu je dosadno(kao i nama odraslima) da sluša monotono nabrajanje činjenica, važno je uključiti ih da podele svoja iskustva i zapažanja, dopustiti im da postave pitanja. Prva stvar koju im kažem kada dođu u muzej jeste da se ne plaše da pitaju i odgovaraju na pitanja, tako ih opustim i zaista se lepo ispričamo. Trudim se da pričam njihovim jezikom, jednostavno i jezgrovito, bez nekog komplikovanja, to ih ,,kupi" jer me onda gledaju kao prijatelja, pa tako i uče, nesvesno, ali efikasno.

Deci nije lako zaokupiti i držati pažnju, pogotovu u okruženju koje deluje sasvim drugačije za njih, kao što je muzej. Anja nam objašnjava, kako “kupuje” klince, šta je njena tajna

“Svaka tura je neko novo iskustvo za koje se ni oni ni ja ne možemo pripremiti, jer smo svi različiti po mogo čemu. Slušanje je najefikasnije sredstvo održavanja pažnje - kada ih oslušnem i na brzinu procenim, onda se dovijam kako bih mogla da ih ,,kupim". Često pomažu poređenja sa savremenim svetom ili priča o nekim zanimljivostima, poput zaboravljenih običaja. Naravno, različitu decu zanimaju različite stvari, pa se u skladu sa time i prilagođavam, ne postoji jedno unikatno vođenje, svaka koja tura je priča za sebe iz koje i sama mnogo naučim.
Rekla bih da ovo radi, pošto se nakon svakog vođenja svako od mališana pozdravi sa mnom, rukujemo se, a neki me i zagrle- tada znam da ono što radim vredi.”

Gde roditelji greše, kada je prva poseta muzejima u pitanju?

“Najveća greška roditelja je što često bude prekasno - stalno čekanje - da stasa, pa onda ono ,,ma sam/a će!"... Neće. Kultura se uči od malena i na put znanja se izvodi rano. Ne kaže se džabe ,,što pre- to bolje"! Deca neće ništa ,,sama" njima je potreban učitelj/učiteljica, a prvi edukatori su svakako roditelji, to su prvi ljudi koje upoznaju, ako ih oni ne vaspitaju, sami će naći uzore i put, koji ne moraju nužno biti dobri. Onda dobijemo nezainteresovanu i problematičnu decu, ali bude kasno da se žalimo, ja bih rekla da je uvek kasno da se žalimo, važno je da delamo. Ne postoji pravo vreme za muzej, pravo vreme je kada se dogovorite i organizujete! Svaki muzej može biti ,,dečji" uz malo truda i pažnje. Mislim da je dragoceno od malih nogu negovati prirodnu radoznalost koju deca imaju, jer to polako gradi stabilan put ka karijernom, ali i emocionalnom razvoju. Mnogi muzeji nude divne radionice i vođenja, vrlo povoljno ili besplatno, na primer, Etnografski muzej u Beogradu.”

Kako dete pripremiti za odlazak u muzej?

“Pre dolaska, važno je opustiti dete, kao kada se ide u park; ne bi bilo loše reći i reč-dve o tematici kojom se muzej bavi (najbolje je izdvojiti neke zanimljivosti o temi, pa možda i podstaći na samostalno istraživanje i zapažanje). Najbolje je da se prvo poseti neki muzej koji ima veze sa interesovanjem mališana, time se stvara temelj za grananje interesovanja, pa će dete najverovatnije i samo zatražiti da se slična avantura ponovi.”

Muzejska pravila i bonton

“Na izložbi važe ista pravila za sve, s tim što se kustosi zaista trude da imaju razumevanja i budu blaži prema deci. Međutim, uzevši u obzir prirodu ustanove, od ključne je važnosti da roditelji objasne deci neka osnovna pravila ponašanja- ne dodirivati eksponate, ne trčati( radi svoje i tuđe bezbednosti, ali i radi očuvanja eksponata) i ne grickati u prostorijama muzeja.”

Ima li sadržaja, tematike muzejskih postavki koje nisu za decu?

“Znanje je temelj razvitka, uvek idu ruku pod ruku; zato, izlaganje dece znanju ne može doneti ništa negativno. Međutim, ipak smatram da moramo promisliti gde vodimo dete, jer zaista postoje sadržaji koje deca ne mogu da razumeju, pa će im biti dosadno, a to može stvoriti kontra-efekat. Baš iz ovih razloga postoje prilagođena vođenja i radionice; ne treba žuriti, kreće se od dečjih sadržaja, a kasnije je prelazal na one ,,ozbiljnije" gotovo prirodan, to govorim iz sopstvenog primera.”

Najlepša iskustva i zanimljiva pitanja mališana

“Svako vođenje je bukvalno avantura za sebe, kako za mene, tako i za decu koju vodim. Anegdota ima dosta, počevši od najzanimljivijih mogućih pitanja, poput onog da li sam ja nosila haljinu iz XIX veka, do toga gde su ljudi nekada išli u wc.
Međutim, nakon ove tri godine, najlepše sećanje mi je kada sam završila vođenje jedne grupe prvačića, bilo ih je tridesetak, pa su se na kraju svih tridesetoro zaleteli da me zagrle, pa sam pala na pod. Možda jedno od najlepših sećanja koje imam i svakako jedan od glavnih pokretača za dalji rad!"

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO