Izrevoltirana učiteljica poručuje: Nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje

Moj razred ima 23 učenika. Dvadeset tri glavice. Plavokosi, smeđokosi, dugokosi ili kratko ošišani, smeđooki ili sjajnih zelenih očiju, svi su oni moji dragi mališani.

Otprilike sredinom nastavne godine u prvom razredu počinju i primedbe:

„Niste primetili da dete A gura moje dete!”

„Dete B govori ružne reči i ne želim da moje dete sedi s njim”…

Kad čujem takve primedbe, polako zauzimam obrambeni stav ili preispitujem situaciju. Poslednjih dana roditelji mi, nezadovoljni ponekom slabijom ocenom svog deteta, često govore:

„Kod kuće je sve znao”

„Kod kuće piše kao violina”

„Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet” itd.

Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega… Nedavno sam, čak, primetila jednog roditelja kako hoda levo-desno ispred našeg prozora i zaviruje u učionicu kao da nešto važno krijemo unutar svoja četiri zida. Otvorila sam prozor i pozvala ga da uđe u učionicu, ali je ostao ispred učionice gledajući u naše prozore.

A što mi to krijemo unutar svoje učionice? Šta to učiteljica čini da je pojedini učenik drugačiji u školi nego kod kuće? Koje pogrešno dugme pritisnem pa mi učenik ne pokazuje znanje koje, prema rečima roditelja, pokazuje kod kuće?

Ima dana kada taj učenik provede više vremena sa mnom nego s roditeljima, i u razredu je okružen vršnjacima koji, kao i on, imaju određene potrebe. Kad je u razredu, svaki učenik treba da sačeka red da nešto kaže, treba da zna pravila ponašanja u zajednici i da sačeka svojih pet minuta. Ako učenik ta pravila nije naučio u svojoj porodici, svi imamo problem.

Ocenjivanje je javno, unutar razreda.

Vrlo često učenici sami procenjuju svoje znanje, a ponekad i jedni druge ispituju i ocenjuju. Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.

Kriterijumi vrednovanja znanja i zalaganja učenika sasvim su jasni i dostupni roditeljima, pa se oni i sami mogu uveriti što je sve potrebno za odličnu ocenu.

„Danas ne stižemo to da kupimo, kupićemo neki drugi put” – pribor naš svagdašnji. Možda zvuči smešno, ali zbog takvog odnosa prema obvezama s nekim roditeljima vodim veliku borbu.

Učenici ponekad nemaju sveske, ne donesu potreban pribor za likovno, ne drže se rasporeda, za projekt „Jedi zdravo, budi zdrav” ne donesu nijednu namirnicu, ali prvi su u redu kad treba probati slatkiš. Prvi put svakom učeniku progledam kroz prste, pozajmim mu ono što mu nedostaje, snađemo se, no onda zaboravljanje pribora polako pređe u naviku ili mi pak roditelj na individualnim razgovorima kaže:

„Znate, mi radimo i ne očekujete valjda da svakog dana zavirujemo u školsku torbu sveg deteta i pazimo šta mu je potrebno!”

Još nisam nabavila čarobni štapić pomoću kojeg bih mogla, zatreba li, da stvorim 10 dodatnih svezaka ili pet vodenih boja ili, pak, kao neki dan, 12 crnih flomastera. Ali roditelju je važno samo njegovo dete, a ja u razredu imam dvadeset troje dece! Roditelj ne nabavi za svoje jedno dete, a kako ću ja za njih desetoro…

Moji đaci rado mi pričaju svoje male životne priče. Slušajući ih, jasno mi je da naš razred postaje važan deo njihovog života, njihova nova porodica. Povezanost s tom školskom porodcom kod nekih učenika je posebno snažna i dugotrajna.

Stoga molim roditelje da veruju mojim procenama, a u vlastitoj kući neka budu principijelni roditelji koji će od svoje dece tražiti da reše zadatke koji su im namenjeni. Neka učestvuju u životu svoje dece i u vlastitom domu, govore o školi afirmativno podstičući ih na učenje.

Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece. Oni neka budu roditelji, a meni neka dopuste da budem učiteljica! Jer, nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.