Ugledni norveški pedagog: Škola priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život

Za njega kažu da ne podučava već - inspiriše. Godi Keler je norveški pedagog koji je nekad radio s decom, danas puno više s odraslima. Putuje od Norveške, Islanda, Švedske do Baltika, Azije, Mađarske, Slovenije te nastavnicima i roditeljima savetuje kako iz dece da “izvuku” najbolje, kako da im pomognu da razviju svoje potencijale, jer svaki ih ima, ali ih mnogi ne prepoznaju pa postanu frustrirani ljudi koji, ako se nisu znali uklopiti u sistem, žive obeleženi neuspehom.

Današnja škola često ne zna kako da motiviše decu, ali ih zna zastrašiti i poručiti im da nisu dovoljno dobri”, kaže Keler koji je desetak godina bio predavač na voldorfskom Univerzitetu Rudolf Štajner u Oslu, a sad već godinama svoju Školu za roditelje održava kao niz radionica i seminara koje je prošlog vikenda održao i u Zagrebu.

Roditelji s kojima radi, bili oni u Armeniji, Hrvatskoj ili na Islandu, vrlo su slični. “Veća je razlika između tih ljudi i njihovih ostarelih roditelja, nego između današnjih roditelja u Armeniji ili Norveškoj, u ovo doba globalizacije svugde vidim sličan tip individualizma. Zapadnjački način razmišljanja uzima maha.” Šta to znači u školi i pedagoškoj praksi?

"Obrazovni sistem je većinom uniformisan i kratkovidan, priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život. Ponekad se tako ponašaju i roditelji. Stavljaju veliki pritisak na decu ne bi li imala dobre ocene, bili uspešni ovde i sada, ali pripremiti dete za život ne znači tražiti od njega da nužno bude izvrsno u svim predmetima i svemu što od njega traži škola."

Brojke ubijaju duh

Pedagogija je umetnost motivisanja, više će puta ponoviti Keler koji podučava odrasle kako decu da motivišu, kako “lenčuge” i “neradnike” učiniti da zablistaju, prepoznaju u čemu su dobri.

"Ako dete ne pokazuje dobar uspeh na školskim ispitima, svaki novi test koji dobije u školi za njega je jedino stres, a poruka koju čuje jeste da nije dovoljno dobar i pametan. Školi je bitno da ima statistiku, brojčane pokazatelje, sistem insistira na tome. Dete koje je često testirano, a ne postiže dobre rezultate, gubi samopouzdanje. To je puno veći problem nego loše ocene. Još ako je učenik zaigran, nemiran, nedovoljno koncentrisan, često će dobiti i nekakvu dijagnozu, recimo ADHD ili nešto slično, jer tad, s dijagnozom, više ne kvari regularnu statistiku, već postaje deo neke druge, specifične statistike. U školi nema individualnog pristupa, pojedinci koji se ne uklapaju u sistem tretiraju se gotovo kao smetnja. U školi ne postoji kultura poverenja već klija kultura straha, a strah ne ide za tim da traži pojedinačna rešenja za svako dete, već da svako dete što pre natera da se uklopi u sistem", govori Keler.

"Na neku decu testovi i ispiti odlično deluju. No, na mnoge ne. I u Hrvatskoj sam pitao nastavnike koliko često vide da je loša ocena podsticajna, da dete koje dobije lošu ocenu kaže: "E, sad ću ja to bolje”, pa onda stvarno radi i dobije bolju ocenu. Loše ocene uglavnom demotivišu. Ako loša ocena može da motiviše dete, onda ima smisla. Ali, ako vidite da mu to ruši samopouzdanje, onda morate naći drugi način. A drugačiji način je da tražite koje su mu jake strane, razmislite kako ga da ga ohrabrite i podstaknete da se razvija u nekom području gde je dobar. Tu roditelj može da učini više od učitelja."

Podrška roditelja

Najgore je kad dete koje je u školi dobilo lošu ocenu i poruku da ne valja, takva ista atmosfera čeka i kod kuće. Deca koja u školi nisu bila dobri učenici, ali su postali zadovoljni i uspešni ljudi, to su deca koja su imala podržavajuće roditelje koji su im poručili da u njih imaju poverenja. Roditelji bitno utiču na stvaranje samopouzdanja, to je njihov zadatak, a ne da budu produžena ruka nepodržavajućeg školskog sistema."