Autor knjige 'Svako dete je darovito': Deca uče samo onda kada se dobro osećaju

Profesora neurobiologije na psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Gotingenu i jedan od tvoraca ideje "Škola se budi", Gerald Huter, uočio je određene probleme u vaspitanju koji od dece stvaraju nezadovoljne ljude. Pročitajte njegove stavove i razmišljanja o odnosima i uticaju roditelja i škole na razvoj deteta...

Napominjete da kada roditelji na dete projektuju sopstvene želje i očekivanja, to znači da mu "mogu uništiti mozak tokom njegovog razvoja". Šta pozitivno utiče na neurološki razvoj?

Pozitivna, otvorena okolina, ispunjena ljubavlju i motivacijom, okolina koja inspiriše dete da hrabro istražuje svet. Naime, svako novo otkriće, svaka nova spoznaja u detetovom mozgu izaziva bujicu oduševljenja, kakvu mi odrasli gotovo da više ne možemo ni da zamislimo. To oduševljenje samima sobom i onim što se još može otkriti, najvažniji je pokretač za dalji razvoj mozga. Onaj ko svom detetu onemogućava sticanje iskustva i neprestano mu govori šta treba da radi, pretvara ga u objekat vlastitih želja i može da saseče u korenu dečiju sposobnost za oduševljenje.

Možete li detaljnije objasniti taj pojam "objekta"?

U prvim nedeljama i mesecima života dovoljno je da se dete samo nasmeši majci i ona mu odmah uzvrati osmeh. To se događa neposredno, bez ikakvog vrednovanja. 

Majka se detetu tada obraća kao subjektu. Dete ne treba nimalo da se napreže da bi dobilo takvu reakciju. To se dakle događa samo po sebi, te u detetu razvija veliku želju da korak po korak isprobava šta još može da otkrije i stvori. Ali u nekom trenutku dečije radnje prestanu da izazivaju oduševljenje kod majke, počinju čak da je nerviraju i ljute i prema pretpostavkama majke, sa tim radnjama treba prestati. To je dresura - trenutak u kom dete prvi put oseti da postaje objekat, da ne bi trebalo biti onakvo kakvo jeste, već – da bi bilo voljeno – mora da se ponaša onako kako su to zamislili roditelji. To je vrlo bolno iskustvo.

Koje su posledice, šta se u takvim slučajevima događa s ekstrovertnom, a šta sa introvertnom decom?

Ona deca koja su više ekstrovertna, ona koja su do toga trenutka imala više slobode i prostora za istraživanje, jednostavno istupaju iz te povezanosti, a u sebi će reći: "Glupa mama", a onda oni počinju druge da pretvaraju u objekte. Na taj način više neće osćati bol. 

Introvertirana deca pak samu sebe pretvaraju u objekat, oni kažu sebi: "Ja ništa ne znam, ja ništa ne vredim". To je stav koji u pubertetu neretko vodi do autodestruktivnog ponašanja, na primer bulimije.

Roditelji moraju zadržati vodeću poziciju, ali ujedno treba da detetu daju sav prostor koji mu je potreban da bi se osećalo kao subjekat. PageBreak

Koji bi bio vaš najvažniji savet roditeljima?

Roditelji deci treba da omoguće druženje i sa drugim odraslim osobama kako bi stekla što više različitih iskustava. Bake, deke, treneri, komšije: što više ljudi dete upozna, to je veća šansa da se među njima nalazi neko ko će ga videti i voleti onakvog kakvo ono jeste. U prisustvu takve osobe ili više njih dete će imati priliku da se razvija otvoreno i iskoristiti sav svoj potencijal. Baš kao i Pipi Duga Čarapa – ona odgovara tom modelu. Pipi Duga Čarapa je divlja i tvrdoglava – ali ona je ujedno i strah svakoga roditelja. Ima i bujnu maštu, odgovorna je, preduzimljiva i lako se oduševljava. Pipi Duga Čarapa razvila je neverovatan potencijal. Verujem da bi roditelji više uživali da imaju takvo dete, nego neko koje se uvek prilagođava njihovim zahtevima, dok na kraju ne dođe do toga da ne može podneti samo sebe.

Ističete da je mozgu za trajno učenje potrebno pre svega - oduševljenje. Od čega zavisi uspeh u učenju?

Kada neko dete ima osećaj da ga okolina ne vidi onakvog kakvo ono jest i da treba da bude drugačije, onda se ono oseća poput objekta. Neko prema kome se odnose kao prema objektu ne može da se oseća povezanim sa nekim; on se oseća isključenim. Tako dete koje ide u treći razred, a još uvek ga mama svaki dan vodi u školu, nema zadovoljenu potrebu za autonomijom. Kada se nečije potrebe nepoštuju, ta osoba oseća bol.

Neurologija potvrđuje da svaki put kada se ne zadovolje bazične potrebe, u mozgu dolazi do aktivacije istih onih neuronskih obrazaca kao i kada osoba oseća fizički bol. Budući da ga to boli, dete ne može brinuti ni o čemu drugom – pogotovo ne za matematiku ili neku pesmicu – nego samo za to da patnja postane podnošljiva. Stoga deca mogu učiti samo onda kada se dobro osećaju.

Kojim putevima idu deca kako bi ublažila bol?

Takve temeljne psihičke potrebe mogu se donekle zadovoljiti traženjem zamenskih zadovoljstava. To znači da kada deca ne dobiju ono što im zapravo treba, uzimaju ono što mogu da dobiju. To je još je fatalnija. Neka deca primjećuju da ta zamenska zadovoljstva baš i ne funkcionišu i još uvek osećaju bol što nemaju osećaj prave pripadnosti okolini.

Takvom detetu zapravo i ne preostaje drugo nego da otupi za takve osećaje. Svi mi znamo takvu decu. Ona su isključena, ne igraju fudbal zajedno sa drugima i pritom kažu: "Baš me briga!" Na kraju tog procesa više ih ne boli ni to što ne pripadaju, ni to što drugi ne smatraju da su oni u stanju da nešto dobro urade. Takva deca ne samo da više ne osećaju takve probleme, već više ne osjećaju ni sama sebe. 

Može li se taj proces nekako poništiti?

To je dobra vest iz neurologije. Nikada nije kasno.

To je upravo ono što je Džon Hati izdvojio u svojoj velikoj metastudiji kao odlučujući faktor za uspešan proces učenja: sposobnost učitelja da se saoseća sa svojim učenikom kako bi osetio šta mu je potrebno. Ako učitelj ima tu sposobnost, onda sve funkcioniše. 

Ali ono što je Hatieva studija pokazala zapravo je jednostavno: Dobar je samo onaj učitelj koji voli učenike. Neurologija kaže da je to kvalitet, odnosno sposobnost koja se ne može naučiti na fakultetu. Neurologija kaže da ono što je u životu zaista važno jeste učenje iz iskustva. Svo ono učenje napamet koje se potencira u školama samo opterećuje mozak. Stoga naši maturanti nakon dve godine zaborave 80% onoga što su "naučili" u školi.

Nemoj ovo, nemoj ono

Zašto se zajednica toliko promenila i zašto se mladi ljudi tretiraju kao objekti? Šta to znači za razvoj škole i nastave?

U prošlom veku škola je morala da stvori nešto da bi čovečanstvo funkcionisalo u tom industrijskom dobu. Škola se tome savršeno prilagodila i oblikovala se tačno onako kako je to vreme od nje zahtevalo. Da li nam to danas još uvek treba? Odgovor nije baš ohrabrujuć. Našoj savremenoj ekonomiji potrebni su ljudi koji imaju nezadovoljne potrebe, koji su spremni kupovati proizvode koji srećanom i zadovoljanom čoveku zapravo uopšte nisu potrebni. Sve dok su društvu potrebni ljudi koji funkcionišu kao dobri kupci, potrebne su i škole iz kojih će izlaziti dovoljan broj nesrećnih ljudi.

Kako bi trebale da izgledju škole iz kojih bi izlazili kreativni ljudi, koji vole da istražuju, mislioci?

To bi se moglo opisati pomoću tri pojma: idealna nastava trebala bi učenike podstiče, ohrabruje i inspiriše da se upute u život kao oduševljeni istraživači i kreativci. U tom slučaju deca više ne bi svoj mozak koristila za učenje napamet svega onoga što će im trebati za ispite, već za ono što će im u životu zaista biti potrebno za rešavanje problema i izazova, sticanje sposobnosti i veština, razvijanje ideja i otkrivanje sopstvenih mogućnosti. 

Učitelji bi sebe trebalo da shvataju samo kao pratnju u procesu učenja, dakle osobe koje podstiču svoje učenike na razvoj potencijala koje nose u sebi, koji ih ohrabruju i inspirišu.